Predsednik humanitarne fondacije „Zajedno možemo“ u otvorenom razgovoru za Info Viziju govori o životnim lomovima, ekstremnim podvizima i misiji koja je do sada prikupila više od 360.000 evra za lečenje onih kojima je pomoć najpotrebnija

Vaša životna priča nije bila nimalo laka. Kako pamtite detinjstvo i odrastanje?

Ne volim da pričam o svom detinjstvu da bi me neko sažaljevao, već zato što možda negde postoji dete koje danas misli da nema izlaza. Znam šta znači trpeti za hleb — bilo je dana kada sam jeo jednom dnevno, a ponekad ni toliko. Dete sam razvedenih roditelja. Moja majka je radila po dva posla kako bi mi obezbedila najosnovnije. Učili smo uz sveću kada bi nam isključili struju zbog dugova. Sve to ostane urezano u čoveku i verovatno sam zato danas posebno osetljiv na gladnu decu i porodice bez osnovnih uslova za život.

Ponavljali ste prvi razred srednje škole, a kasnije postali jedan od najboljih studenata. Kako je došlo do tog preokreta?

Ponavljao sam prvi razred srednje škole i od te činjenice nikada ne bežim. Ipak, jedan neuspeh ne definiše život. Kasnije sam završio osnovne i master studije sa prosekom oko 9,30. Zato mladima uvek poručujem: nije važno koliko puta padnete, već koliko puta ustanete. Čovek nije ono što mu se dogodilo juče, već ono što odluči da uradi sutra.

Tokom školovanja radili ste teške fizičke poslove?

Jesam. Prao sam čaše, mešao malter, gurao kolica na gradilištu. Nikada me nije bilo sramota poštenog rada. Taj period me je naučio da poštujem svaki dinar i svakog čoveka koji sopstvenim rukama zarađuje za hleb. Kada jednom osetiš nemaštinu, potpuno drugačije vrednuješ ono što imaš.

Nakon vojnog roka proveli ste godine u inostranstvu. Koliko vas je to iskustvo oblikovalo?

Dobrovoljno sam služio vojni rok, a potom proveo osam godina u Kuvajtu radeći kao trener i menadžer u sportskim akademijama i fitnes klubovima. Kuvajt je postao moj drugi dom. Te godine donele su mi gvozdenu disciplinu, odgovornost i svest o tome da se ništa ozbiljno ne postiže preko noći.

„HUMANOST BEZ POVERENJA NE POSTOJI”

Kako je nastala fondacija „Zajedno možemo“?

Fondacija je prirodan nastavak mog puta. Kada znaš kako izgleda glad i strah majke koja ne zna kako će sutra nahraniti decu, ne možeš okrenuti glavu. Želeli smo sistem koji ne nudi samo jednokratnu pomoć, već ljudima suštinski i trajno menja živote.

Za manje od dve godine pomogli ste velikom broju ljudi. Koji su najznačajniji rezultati?

Zbrinuli smo više od 100 porodica. Gradili smo kuće od temelja, renovirali domove, obezbeđivali kontejnere, belu tehniku, nameštaj i hranu. Najveća nagrada je kada posle nekoliko meseci vidite da dete više ne spava u vlazi, da baka ima kupatilo ili da neko prvi put u životu zaključa svoja vrata i kaže: „Ovo je moje.”

Insistirate na apsolutnoj transparentnosti rada. Zašto je to ključno?

Zato što humanost bez poverenja ne postoji. Želimo da budemo među najtransparentnijim fondacijama u zemlji. Svako ko donira 100 ili 1.000 dinara mora da zna gde je taj novac otišao. Zato sve dokumentujemo pre i posle akcija. Fondacija pripada svakom čoveku koji je poslao poruku, donirao novac, doneo paket ili volontirao.

Po kojim kriterijumima birate kome ćete pomoći?

To je ujedno i najteži deo posla. Potrebe su ogromne, a resursi ograničeni. Prioritet imaju najugroženiji — porodice sa decom koja žive u neuslovnim prostorijama, bolesni, stari i oni koji nemaju tekuću vodu, struju ili kupatilo.

EKSTREMNI PODVIZI U SLUŽBI ŽIVOTA

Kako ste spojili ekstremni sport i humanitarni rad?

Želeo sam da fizička izdržljivost dobije viši smisao. Sportska medalja sama po sebi nikada mi nije bila dovoljna. Ako već mogu da trčim, veslam ili savladavam pustinje, led i planine, svaki kilometar mora imati svrhu — a najveća svrha je spasavanje ljudskog života.

Iza vas su poduhvati na granici ljudskih mogućnosti. Šta ste sve prešli?

Ruta je bilo mnogo:

• 2.450 km za 36 dana (200 km kajakom, 1.650 km biciklom i 600 km trčanjem)
• 1.420 km kroz Maroko i 1.000 km na relaciji Niš–Atina
• „Srcem za tri života”: uspon na Akonkagvu (do 6.000 m n.v.), 500 km kroz pustinju Atakama i više od 200 km na Arktiku na temperaturama do -40 °C
• Vučenje automobila 45 km za manje od 24 sata

Kroz ove akcije prikupljen je ogroman iznos za lečenje obolelih?

Prikupljeno je više od 360.000 evra. To je jedina brojka koja mi je zaista važna — ne pređeni kilometri, niti minus na Arktiku, već činjenica koliko smo ljudi pokrenuli i koliko smo života uspeli da promenimo.

Šta presudi u trenucima kada telo otkazuje i kada pomislite na odustajanje?

Bilo je povreda Ahilove tetive, leđa, opekotina i teških kriza u Atakami i na Arktiku. U tim momentima fizička snaga više ne igra ulogu — odlučuje glava. Kada znaš da neko dete čeka novac za lečenje, nemaš pravo da odustaneš.

Setim se za koga se borim, ali setim se i sebe kao dečaka koji je znao šta znači nemati. Moja bol u tom trenutku ima kraj, dok borba mnogih porodica traje godinama. Tada samo napravite još jedan korak, pa još jedan — i idete napred dok ne stignete do cilja.

„Nije važno koliko puta padnete, već koliko puta odlučite da ustanete. Čovek nije ono što mu se dogodilo juče, već ono što odluči da uradi sutra.