Iz štampe je nedavno izašla knjiga Slavka Vejinovića „Zadužbinarstvo kod Srba“, što je bio idealan povod za razgovor sa autorom o tradiciji darivanja koja vekovima oblikuje naš identitet.
OVO JE VAŠA DRUGA KNJIGA O ZADUŽBINARSTVU?
Da, prvu knjigu sam objavio 2010. godine, a novo izdanje je zapravo znatno dopunjena verzija. Želeo sam da u vidu sinteze ukažem na najznačajnije srpske zadužbine koje na poseban način objašnjavaju zadužbinarstvo kao jednu od najvažnijih karakteristika srpskog nacionalnog bića. Cilj mi je bio da upotpunim ono što u prvom izdanju nije bilo obuhvaćeno. U novoj knjizi sam doradio tekstove o velikoj zadužbinarki Radmili Milentijević, Zadužbini „Petar Kočić“ i Fondaciji „Studenica“. Takođe, tu su i obnovljene zadužbine poput Vukove zadužbine, na čijem sam čelu godinama kao upravnik, zatim zadužbine Dositeja Obradovića, Desanke Maksimović, Nikole Čupića i mnoge druge.
OVDE SE POJAVLJUJU I PRILOZI
Tako je. Uvršteni su prilozi o savremenim zadužbinarima, poput zadužbine Miodraga Kostića, beogradskog advokata Dragoljuba Marinkovića, velikog dobrotvora Milomira Glavčića iz Kanade i Radomira Putnikovića iz Velike Britanije.
VI ISTIČETE PLEMENITOST SRBA
Zadužbina je lepa i čista srpska reč. Ona jasno govori o duboko smislenoj ljudskoj potrebi da se učini dobro delo i daruje „za svoju dušu“. Podižući zadužbine na polzu svog naroda, plemeniti ljudi su ostavljali trajna dobra budućim generacijama.
DA LI JE ZADUŽBINARSTVO OGRANIČENO VREMENOM?
Sklonost ka zadužbinarstvu ima trajnu vrednost u našem društvenom razvoju. Uz krsnu slavu, zadužbinarstvo u srpskom narodu ima najduži kontinuitet. To je ključna odlika našeg identiteta i jedna od najlepših vrlina, čiji koreni sežu duboko u istoriju, do stvaranja srednjovekovne države i epohe dinastije Nemanjić.
Dva veka kontinuiranog razvoja države darivala su narodu neprocenjive vrednosti u oblasti kulture, duhovnosti, arhitekture i freskoslikarstva. Zahvaljujući tome, Srbi su kroz vekove sačuvali svoj kulturni identitet i pravoslavnu veru. To su ostali trajni zapisi o našim vladarima i sveukupnom napretku društva tog doba.
ŠTA SE SVE IZ ZADUŽBINARSTVA MOŽE VIDETI?
Kroz zadužbinarstvo se jasno ogledaju ekonomska snaga, kulturna zrelost i duhovna moć naroda koji je bio sposoban da stvori neprolazna dela. U 13, 14. i 15. veku znameniti vladari podarili su narodu manastire poput Studenice, Žiče, Pećke patrijaršije, Mileševe, Sopoćana, Gračanice i Visokih Dečana. Kasnije, kako se građansko društvo usmeravalo ka prosvetiteljstvu, osnivaju se Bogoslovija i Gimnazija u Sremskim Karlovcima.
Zadužbinari su nekada bili vladari i vlastela, a kasnije su tu ulogu preuzeli bogati industrijalci, veletrgovci, ministri, profesori, oficiri i političari. Nakon propasti srednjovekovnog carstva, sam narod je postao osnivač mnogih crkava i manastira. Posebno mesto zauzima Ovčarsko-kablarska klisura, naša „Srpska Sveta Gora“, gde su monasi sinaiti prekinuli tradiciju gradnje zbijenih grupa manastira. Takođe, fruškogorski manastiri bili su žarišta pismenosti gde su stvarali velikani poput Dositeja, Lukijana Mušickog i Ilariona Ruvarca, dok je Vuk Karadžić tu beležio pesme Filipa Višnjića.
KAKO JE BILO IZMEĐU DVA RATA?
https://en.wikipedia.org/wiki/University_of_BelgradeU tom periodu zadužbinarstvo doživljava pravi procvat. Gotovo da nije prošla godina a da pri Srpskoj kraljevskoj akademiji ili Beogradskom univerzitetu nije osnovana neka zadužbina ili legat. Tada smo imali 65 aktivnih zadužbina i 46 fondova osnovanih u međuratnom periodu.
A POSLE DRUGOG SVJETSKOG RATA?
Nastupa teška sudbina za zadužbine. One su potpale pod udar Zakona o agrarnoj reformi (1945) i Zakona o nacionalizaciji (1960). Pored oduzimanja nekretnina, hartije od vrednosti su postale nenaplative, a novčana sredstva je „pojela“ inflacija i česte promene valuta. Tradicija duga osam vekova nasilno je prekinuta. Imovina je nacionalizovana, prodata ili preuzeta, a tragovi mnogih fondova su zameteni. Od nekada slavnih zadužbina često su ostale samo zgrade koje i danas nose imena svojih dobrotvora.
IMA LI KRAJA TOM PROPADANJU?
Interesovanje oživljava sedamdesetih godina prošlog veka, a zakonski okviri iz 1972. i 1989. godine vraćaju zadužbinarstvu društveni značaj. Kraj 20. veka obeležio je poseban vid zadužbina koje su unapredile književnost, poput onih koje nose imenaIve Andrića, Miloša Crnjanskog, Branka Ćopića i Desanke Maksimović, kao i fondacije Borislava Pekića i Njegoševe fondacije.
ZA SAM KRAJ MALO I O VUKOVOJ ZADUŽBINI
Osnivanjem Vukove zadužbine 1987. godine dat je snažan podsticaj drugima da nastave putem dobročinstva. Zakon iz 2010. godine dodatno je uredio ovu oblast, ali ključni zadatak ostaje isti: bespogovorno poštovanje volje darodavca. Svako izneveravanje te volje je ogrešenje o plemenitu nameru ljudi koji su radili za opšte dobro. Zato svaku inicijativu treba svesrdno podržati, jer ona ima dubok nacionalni i kulturni značaj. Cilj je da se želja zadužbinara ispuni, a zaveštana imovina trajno sačuva.
