PISANJE JE PRE SVEGA SLUŽENJE
Postoji ta večita podela u književnom svetu, često neizgovorena, ali prisutna u kultnim kafanam, na svakom festivalu, u svakom razgovoru između redova: vi pisci i mi piskarala. Oni koji su već zauzeli svoje mesto u vitrini književnosti, i oni koji još uvek traže sto, stolicu i svetlo pod kojim bi mogli da pišu. Oni koji se smatraju autorima, i oni koji se, iz skromnosti ili iz opreza, nazivaju piskaralima. Ja sam, priznajem, oduvek pripadao ovoj drugoj grupi, ne zato što ne verujem u ono što radim, nego zato što verujem da je dobro s vremena na vreme podsetiti sebe da je pisanje pre svega služenje, a ne titula.
Jer, ako ćemo iskreno, svi mi počinjemo kao piskarala. Svi mi sedimo pred praznim papirom, pred praznim ekranom, pred praznim sobama u sebi, pokušavajući da ih ispunimo nečim što ima smisla. Tek poneko od nas, uz mnogo rada, mnogo grešaka i mnogo hrabrosti, uspe da od tih reči napravi delo. A delo, to je već nešto drugo. Delo je ono što ostaje kada nas više nema, ono što se čita bez obzira na to ko smo bili, gde smo sedeli i koliko smo se trudili da izgledamo kao pisci.
Zato mi je oduvek bilo važno da budemo pre svega ljudi, a tek onda autori. Da se ne zaboravimo u sopstvenim biografijama, u sopstvenim promocijama, u sopstvenim uverenjima da smo važniji nego što jesmo. Književnost je veća od svakog od nas pojedinačno. Ona je reka, a mi smo samo kapljice koje se u nju ulivaju. Neke kapljice zasijaju na površini, neke se izgube u dubini, ali sve zajedno čine tok.
VREME JE JEDINI PRAVI UREDNIK
A ko odlučuje šta je vredno, a šta nije? Ne mi, ne ni Autori, ponajmanje piskarala. Postoji recepcija, postoji književna kritika, postoje istoričari književnosti, filolozi, lingvisti, lektori i korektori. Pre svega čitaoci. Postoje oni koji su svoj život posvetili čitanju, tumačenju, razumevanju i selekciji. Njihov posao nije lak, ali je neophodan. Oni su filter kroz koji prolazi sve što napišemo, i neka tako i bude. Neka svako radi svoj posao: mi da pišemo, oni da procenjuju, a vreme da presudi.
Jer vreme je jedini pravi urednik. Ono briše sve što je suvišno, a ostavlja samo ono što je istinski živo. I zato se ne treba plašiti toga da smo piskarala. To je časna pozicija. To je početak svakog pisca, ali i utočište svakog autora koji ne želi da se pretvori u sopstveni spomenik. Pisati znači biti u pokretu, u sumnji, u potrazi. Pisati znači biti čovek.
A čovek koji piše, ma kako sebe zvao, već je na dobrom putu!
