TANJA JOKIĆ SVETLOSNI PISAC BOJOM
U vremenu kada se svet često doživljava kao niz zatvorenih vrata, umetnost Tanje Jokić otvara prozor ka tišini, svetlosti i veri da Bog nije daleki posmatrač, već nežni saputnik, ovde, među nama. Njene slike su vizuelni izrazi ispunjeni duhovnim prostranstvom, molitvama u boji, pozivima na prisustvo i čajankom u sred mlečnog puta.
Ova priča nije samo o selidbi iz Pariza u Floridu, Fort Lauderdale, već o unutrašnjoj migraciji ka prostoru u kojem duša ima gde da diše. Tanja ne slika da bi proizvela delo, ona slika da bi izrazila dah, stih, tišinu, ono što se ne može reći, ali se može osetiti. Njena umetnost je svedočanstvo da svetlost nije izgubljena, da ljubav nije zaboravljena, da Bog nije negde daleko, već ovde, u boji, u pogledu, u pokretu između poteza.
Dobrodošli u svet u kojem platno govori, a umetnost ne završava u galeriji, već počinje u srcu
Tanja Jokić je multidisciplinarna umetnica srpskog porekla, sa dugogodišnjim stvaralačkim iskustvom u Londonu, Parizu, i na Floridi. Njeno umetničko delovanje obuhvata fluid art, mixed media, poeziju i duhovno pisanje, a karakteriše ga duboka povezanost sa emocijama, svetlošću i unutrašnjim glasom.
Nakon više od dve decenije u Parizu, Tanja se seli u Sjedinjene Američke Države, gde njen rad dobija novu dimenziju, spoj vizije, boje i molitve. Obrazovala se na renomiranom Milan Art Institute, a njene slike i tekstovi svedoče o ljubavi, veri, isceljenju i odgovornosti umetnika prema svetu. U svom stvaralaštvu, Tanja ne razdvaja umetnost od života, ona ih spaja u jedno platno, jedno svedočanstvo, jednu tišinu koja govori.
Tanja Jokić je svetlosni pisac bojom, žena koja je kroz životnu legendu i unutrašnji rad pronašla tišinu u kojoj slika postaje molitva. Njen život nije bekstvo, već unutrašnja migracija ka prostoru u kojem duh ima gde da diše.
Šta te je vodilo ka Floridi, ruka sudbine, poziv ili prolazna avantura koja ume da stavi tačku na „i“? Šta te je susrelo?
Da, nakon tri godine Londona i 27 godina Pariza, doselila sam se na Floridu. Ne bih rekla da je ta selidba bila ni sudbina, ni „američki san“, ni neka vrsta avanture. Od kada znam za sebe, nekako sam uvek znala da životni put treba da me dovede na tlo Amerike. Pitanje je bilo samo: kada će to postati izvodljivo po Božjem dopuštenju.
Šta je sve trebalo odraditi na duhovnom nivou, naučiti, proći, odbolovati, izgubiti, razbiti se na sitne komade i ponovo se sastaviti, dići i poleteti poput ptice Feniks. Svemu ovome je pomogao sudbinski susret sa mojom ljubavlju, u koju nikada nisam prestala da verujem, čak i nakon jezivog prvog iskustva koje se desilo, ironično, baš u gradu svetlosti – Parizu.
Da, najmračniji deo svog života živela sam upravo u gradu svetlosti.
Došla sam bez ikakvih očekivanja, naoružana ljubavlju i spokojna jer sam znala da je tako trebalo biti. Zašto? To samo Bog zna, a ja verujem u njegove razloge.
Ovde sam se konačno susrela sa samom sobom. Kao da se svemir otvorio i zagrlio me nakon svih prethodnih lutanja i brodoloma. Tada sam shvatila da zov koji imamo u sebi još od najranijeg detinjstva ne smemo olako shvatati. Postoji razlog za sve.
U kojoj meri je promena sredine promenila tvoj unutrašnji glas? Kako to osećaš u svojoj umetnosti?
Naravno, ništa se nije desilo preko noći. Trebalo je vremena da se naviknem na novi kontinent, klimu, kulturu… da upoznam novi svet oko sebe. Jezik mi nije bio problem jer sam ga oduvek govorila. Ipak, trebalo je nekoliko godina da pronađem svoje mesto u novoj sredini.
Kreativnost me je pratila celog života, ali ovde kao da je dobila nova krila. Oduvek sam pisala poeziju, ali ovde kao da je ona dobila svoje vizuelno svojstvo. Počela sam da slikam, da se družim sa bojama.
Doživela sam erupciju kreativnosti na hiljade načina, doživela sam slobodu. Bilo je svega na sve strane i valjalo je to kanalisati u jedan ili bar dva pravca. Naravno, za sve postoji „divine timing“, pa tako i za ovo.
Jednog dana, pre nekih sedam godina, to se iskristalisalo. Shvatila sam da pored pesništva, likovna umetnost predstavlja preko potrebnu formu za iskazivanje tananih hodnika moje duše.
Upisala sam čak i studije na Milan Art Institute, koji vodi čuvena slikarska porodica Milan, a čiji su me radovi više nego oduševili i inspirisali na jednoj izložbi u Boca Raton, Florida.
SLIKA KAO MOLITVA: FLUID ART, MIXED MEDIA I DUH STVARANJA
Tanja ne slika da bi proizvela delo. Ona slika da bi izrazila prisustvo, ono koje teče kroz nju dok boje same pronalaze svoj put. Njene slike mogu se doživeti kao ritual, odgovor operisan od namere.
Fluid art za nju nije samo tehnika, ona ga oseća kao prostor za dijalog sa unutrašnjim glasom koji nije uvek njen, ali su u rezonanci.
U tom svetlu, stvaranje je čin otvaranja. Platno je kapija, a svaka boja dolazi kao gost koji donosi poruku.
Šta te vodi u fluid art, a zatim u mixed media? Da li to doživljavaš kao ritual, molitvu, igru?
Da, fluid art je obeležio početak mog likovnog izražavanja. Bio je zlatna kapija ka likovnoj umetnosti. Kasnije se to pretvorilo u apstraktni realizam u mixed mediju.
Fluid art je bio deo mene već pet godina kada se desila 2020. godina. Kada je svet upao u depresiju, shvatila sam da je jedini izlaz kroz ljubav i umetnost.
Mislim na umetnost koja vibrira sreću i radost, pomažući mozgu da luči neophodni serotonin i endorfin, kako bismo se izborili što pre za svetlost u ovoj zastrašujućoj borbi između dobra i zla.
Tada sam shvatila da je moja misija, slikarstvo. Jer samo tako mogu da pomognem, prvo sebi, pa onda drugima. Naravno, Bog je u tome imao i ima glavnu reč. Prosipala sam boje po platnu uz Njegovu pomoć, dok mi se obraćao kroz predivne poruke, bodreći me da idem dalje.
Moram da naglasim da nisam bila samo kreator, već i „alatka“ kroz koju su najlepše forme oživljavale, sa porukom odozgo. Stvarajući fluid art, neprestano sam bila inspirisana vibracijama boja i magijom koju proizvode dok su u interakciji i dok plešu zajedno.
Ovo mi je dalo moć da povratim svoju energiju, da se izlečim i savladam svaku prepreku na svom putu, dok je radost mojih slika podizala moje vibracije na najviši nivo i davala mi snagu da se oduprem negativnim silama. S obzirom na to da su ljubav i radost ključne komponente mog stvaralačkog rada, prelaskom u mixed mediu nastavila sam da u svoje slike ulivam ljubav i radost kao glavne sastojke moje duše. U sebi imam neizmernu želju da svi ljudi osete ljubav i radost, to je uvek bila moja zvezda vodilja. I kad god počnem da stvaram, osećam svom dušom da moju ruku vodi Bog, jer svojom umetnošću želim da pozitivno doprinesem svetu.
Da, svaka slika je ispunjena pozitivnom energijom i moćnim porukama koje nam svima često trebaju kao podsetnik da smo moćni, sposobni, više nego što mislimo, i beskrajno voljeni.
Kako izgleda trenutak nastanka kompozicije ili slike? Da li boje same biraju svoje mesto?
Svaka moja slika nastaje iz vizije u nekom specifičnom momentu. To je uzvišeni osećaj i teško ga je dočarati rečima, kao što niko ne može da opiše miris ruže.
Ništa ne dolazi smišljeno, kalkulisano…
U tome i jeste moć prave umetnosti, ona se razlikuje od one koja je samo izraz dobro izvežbanih tehnika.
Za mene, umetnost je mnogo više. Za mene ona je misija, ono kada osećaš svom dušom i telom, i kada nekim nadljudskim snagama, nepoznatim samom sebi, stvaraš najlepše kompozicije koje nose duboke poruke, privlače mase, a poruke se čitaju najsuptilnijim delovima duše.
NEOČEKIVANA PORUKA: SLIKE KOJE GOVORE VIŠE
Da li imaš sliku koja ti je donela neočekivanu poruku ili emociju koju nisi unapred predvidela?
Skoro Svaka slika mi je donela nesto neocekivano, nesto vise… Moju ruku vrlo cesto , kao da koristi neka visa sila. Dok radim, ne jedem, ne pijem, ne osecam vreme. U nekom sam posebnom stanju. Tako da cesto kad zavrsim I posmatram sliku, pitam se da li sam to zaista radila ja. Specjalno u Fluid Artu sam dozivela da Ono sto pocnem, nikad ne zavrsi kako sam vec ode svojim pravcem donoseci mi poruku koju nisam mogla ni da zamislim. Poruku od Svevisnjeg. Kao slika: The Rose of Protection
The Rose of Protection – Tanja Jokić
LJUBAV KAO ZAJEDNIČKO PLATNO: ŽIVOT SA BO-OM, INSPIRACIJA!
Umetnost Tanje Jokić ne završava se na platnu. Ona se nastavlja u pogledu, u koraku, u ritmu doma koji deli sa svojim životnim saputnikom, Bo-om Jokićem.
Njihov odnos nije samo nežnost, već prostor u kojem ljubav utiče na kreativnost, gde partneri postaju učesnici u umetničkom biću jedno drugog.
Ono što Tanja stvara ponekad nastaje iz susreta sa svakidašnjim trenucima: gest nežnosti, zajednički doručak, tišina u kojoj se neguje razumevanje.
Zatim, njihovi kućni ljubimci, topla bića koja nose radost i podsećaju na stenu vernosti, često su inspiracija u stvaranju, po energiji koju nose.
Kako izgleda vaša svakodnevnica? Da li prostor u kome živite i delite utiče na tvoje slikanje?
Ovo me pitanje posebno raduje jer smatram da na putu pronalazenja sebe, u mnogom su doprineli ljubav I razumevanje mog supruga Slobodana-Bobe Jokica. Naime mi smo se I upoznali u pesmi, kako ja to volim da kazem. Oduvek sam imala moć da osetim energiju, njenu vibraciju. Moji receptori energije su vrlo jaki. Tako sam ga i upoznala, daljinski, osećajući vibraciju njegove duše, kroz poeziju, bez da sam znala njegov lik i pravo ime. Za mene se on zvao Polar a ja Anja-Maza…
To je bilo na čuvenom Serbian Cafe-u, namenjenog dijaspori, na sekciji “poezija”.
Ljubav se rodila preko pisanja pesama jedno drugom a ja volim da kažem ,u našim rimama.
Bilo je to pre tačno 17 godina, i jos uvek krasi naše živote. Ljubav na relaciji Los Angeles – Pariz. Nakon 3 nedelje dopisivanja kroz rime, na nevidjeno, duše su nam bile zaljubljene potpuno. Onda smo na to dodali materijalne detalje kao sto su slike, razni podaci o mestu prebivanja, datumi rodjenja…Sve manje bitno. Usledile su jos 3 nedelje dopisivanja emailovima do njegovog konacnog dolaska u Pariz. A vencali smo se tacno 9 meseci nakon razmenjenog prvog stiha. Bozji dar. A da odgovorim tacno na pitanje: sve Ono sto smo mi, nas dom, nase zivotinje, nase ujedinjene energije svakodnevno uticu na moju kreativnost. Boba je covek koji me je razumeo u potpunosti i koji je imao tu moc da me oslobodi od mnogih okova proslosti i same sebe. Neka ga cuva dragi Bog jer sa njim je nista SVE a bez njega , SVE je nista!
Na koji način Bo podržava tvoje stvaralaštvo? Da li postoji simbioza u pogledima, rečima, tišinama?
Boba je jedini čovek koji me zaista zna i beskompromisno podržava u svemu, i to oduvek.
Jeste da ga moj umetnički, ponekad nesnosni duh i nervira ponekad, hahaha, ali Bože moj, niko nije savršen.
Prvih nekoliko godina moju kreativnost je voleo da opisuje kroz smeh: „Imam suprugu sa najvećim brojem hobija na svetu.“
Kao svi umetnici, i ja imam periode kada upadam u sumnje u samu sebe, kada dolaze neke preteće tišine, pokušavajući da me odvoje od daljeg stvaranja.
E tu upada on, i svojim humorom i podrškom razbija te mračne sile i tera ih od mene… što dalje.
On oduvek u meni vidi ono moje najbolje, i zato mu večna hvala.
Znam da je to retkost i ne shvatam olako.
Da se zna!
Vaši ljubimci su deo vaše intime. Da li osećaš da te inspirišu? Na koji način ta veza sa dragom životinjom otvara nove unutrašnje prostore?
Životinje… ah, ta predivna reč koja tako puno znači.
Ta divna bića koja označavaju ceo moj život, moje postojanje.
Njima dugujem to što od rođenja vrednujem i verujem u ljubav.
One su od Boga poslate da nas uče beskompromisnoj ljubavi… one su ljubav.
Životinje ne mrze, ne ubijaju iz sadizma, ne svete se, ne lažu… ne izdaju nikada!
Šta reći više? Ko razume, shvatiće.
Njima volim da sam okružena, da ih posmatram… da ih slikam na svojim platnima.
Da, one su i više od inspiracije, ako je to ikako moguće.
Jedno je sigurno: ja nikada ne bih mogla da živim sa čovekom koji ne deli ovakvu bliskost sa životinjama.
Po tome kako se ko ophodi prema životinjama, mnogo mi govori o toj osobi.
Tako biram i prijatelje, jer bolje imati dva prava nego stotine lažnih.
POEZIJA KAO TKIVO PLATNA: UNUTRAŠNjI MONOLOG U BOJAMA
Tanjino slikarstvo nije samo vizuelno, već jezičko. U svakom potezu oseća se unutrašnji monolog, stih koji ne mora biti izgovoren, ali je tu, kao dah boje, kao najava svetlosti.
Platno često nosi težinu neispisanih reči, ali su prisutne u ritmu, u kontrastu i bogatstvu simbola.
U nekim radovima, Tanja direktno inkorporira tekst, ponekad je to stih, ponekad fragment misli, nekad samo reč, ali poezija je uvek prisutna, i kad nije vidljiva.
To je prostor u kojem umetnica razgovara sa sobom, sa svojim iskustvom, sa svetom koji slika.
Verujem da unutrašnji monolozi, poetske misli ili fragmenti tekstova igraju ulogu u nastanku tvojih slika. Možeš li podeliti neki primer?
Pa kao prvo, ono što pokreće stvaranje i poezije i slikarstva su emocije, od kojih je ljubav vrhunska, i, naravno, estetika.
Estetika kao nauka o umetnosti i lepoti za mene je oduvek bila jedna od najznačajnijih i najneophodnijih komponenti življenja.
Ona dolazi direktno od Boga i nalazi se u svemu što je On stvorio i što nas okružuje.
Samo gledajući u cveće, podiže se lučenje serotonina i time se leči ranjena duša.
Estetika ima moć lečenja jer je Božji izražaj i kao takva data nama u svrhu isceljenja.
Treba svi da imamo na umu izreku: „Medicina leči, ali Bog isceljuje!“
Dakle, estetika je za mene i visoka vibracija sklada boja na platnu, punih emocija slikara, i kao takva, direktan prenos sreće i zadovoljstva kod posmatrača.
Zatim emocije: ljubav, tuga, osećaj nepravde… potreba da se izrazi emocija, da se jednostavno „izvrišti“ iz sebe u svemir.
Tako se rađa moja poezija. Nekada stihovi ili misli završe na platnu…
Sve zavisi od nekog unutrašnjeg glasa koji se javi prilikom stvaranja.
Ništa nije smišljeno unapred.
Kako se u narodu kaže: mi pravimo planove, a Bog se smeje, hahaha, zar ne?
Pišeš li poeziju, beleške ili vizuelni dnevnik pre, tokom ili posle slikanja?
Zapisujem često misli koje stanu ponekad iznenada da se roje, to je ta inspiracija koja me često bombarduje dok vozim, ili posmatram igru svetlosti nad jezerom, ili me probudi u toku noći i ne da mi da spavam.
Od toga kasnije nastaju rime.
Kako vidiš odnos između jezika i slike? Da li je nekad reč dovoljna ili boja govori više?
U mom slučaju, jezik nema uticaja na moje slike.
U pitanju su vizije i boje.
Tek nakon vizije, pa nastale slike, može da se dogodi pesma inspirisana slikom.
Do sada je tako bilo. Možda se desi i obrnuto.
Pesma Let the Phoenix Rise je tako nastala.
Što se boja tiče, one imaju ogromnu moć.
Boje imaju terapeutsko dejstvo.
Po bojama koje neko često nosi može da se odredi i boja njegove duše.
Boja govori SVE!
Izražava emocije slikara, ima pozitivno dejstvo na posmatrača.
Jako cenim boje i koristim ih sa zadovoljstvom.
One traže svetlost da bi postojale.
Zar to ne kazuje o njima dovoljno?
UMETNOST KAO POZIV: EKOLOGIJA, ZAJEDNICA I ODGOVORNOST STVARAOCA
Tanjina umetnost ne zaustavlja se na estetici, ona progovara.
Njena dela nose odraz sveta, često tiho, ali snažno.
Briga za prirodu, za životinje, za čoveka unutar zajednice, sve to je prisutno kao pozadinski ton, kao etički impuls stvaranja.
Slikarstvo postaje način da se govori bez govora, da se svedoči bez agresije.
Posmatrač nije samo gledalac, već i saučesnik u odgovornosti koju umetnost nosi.
Kako vidiš svoju umetnost kao poziv, kao način da podstakneš dijalog ili osvestiš vrednosti koje su ti važne?
Svoju umetnost, iznad svega, doživljavam kao poziv koji mi je zadat, da podsetim ljude na sve ono dobro u njima što često zaborave igrajući igru zvanu život.
Želim da se sete lepote i ljubavi koji dolaze od Boga, i da imaju moć da menjaju svet.
Inače, to i jeste uloga umetnosti.
Želim da prenesem najlepše emocije i najpozitivniju energiju na posmatrača, da mu vratim boje u život.
Želim da onaj ko udomi moju sliku unese u svoj dom svedočanstvo ljubavi, nade i radosti, i da mu to da snage da isceli svoje slabosti i tuge, i možda osvesti neke uspavane vrednosti.
Koliko teme kao što su ekologija, prava životinja ili kodeksi ponašanja utiču na tvoj rad?
Kao što sam već navela, moje slike više govore o ljubavi, lepoti i svetlosti, navodeći ljude da se sete izgubljenih vrednosti u sebi i oko sebe.
S obzirom na to, verovatno je da mi mnogo toga oko mene budi inspiraciju, ali nije uvek svesno.
I dalje mi inspiracija stiže „po vertikali“, nekako iznenada.
Postoje li konkretni radovi u tvom opusu koji su nastali kao reakcija na neki događaj, vrednosni poremećaj ili nadu?
Svesna sam da, ako želimo da izmenimo svet oko sebe, moramo prvo da promenimo sebe.
Zato je moja umetnost i bazirana na ljubavi, lepoti i veri, kao najvišim vibracijama koje mogu da promene pojedinca, a tako i ceo svet.
Dakle, ne reagujem i ne ovekovečujem u svom stvaranju ništa što nije večito i jedini put ka isceljenju čovečanstva, kao što je ljubav.
Želim svima da što pre vrate veru u Ljubav, jer u tome je jedini spas.
UMETNOST KAO SVEDOČENjE I OTVORENOST
U svetu koji često zaboravlja da sluša, umetnost ostaje kao tihi svedok. Tanjino slikarstvo nije samo čin lepote, to je čin odgovornosti: prema prirodi, prema životinjama, prema čoveku. Njene boje nisu gromoglasne, ali govore. Ponekad umilno šapuću, ponekad besede tišinu. Primetno je da forme njenih instalacija ne osuđuju, već na najlepši način podsećaju.
Ovaj ciklus oslobađanja umetnosti ne liči na zatvoreni krug, podseća na otvorenost spirale.
Poziv da gledamo dublje, da oslušnemo svet oko sebe, i da se setimo da smo deo nečeg većeg.
Umetnost, u Tanjinom izrazu, nije kraj, već početak da započnemo razgovor.
Ljubitelji umetnosti moći će se sresti sa slikarstvom Tanje Jokić i njom lično na ovogodišnjem Art Basel – Miami koji se tradicionalno održava početkom decembra. Prilika da se sa umetnicom slikamo i razgovaramo.
