ZVEČAN KAO SIMOL KONTROLE I VOJNE MOĆI
Iz mog dvorišta i sa prozora moje kuće, sa parčeta zemlje koju mi je deda ostavio, pogled doseže do brda koje vreme nije uspelo da osvoji. Na vetrovitim visinama iznad moje rodne Kosovske Mitrovice stoji već vekovima Tvrđava Zvečan – senka nekadašnje moći, a sada samo tihi svedok zaborava.
Prvi put pomenuta još u 11. veku, u vreme kad su Istočno Rimsko Carstvo i srpske župe delili zemlju kao zalog moći, Zvečan je bio više od vojne tačke – bio je simbol kontrole, čvorište između sveta istoka i sveta zapada. U vreme velikog župana Stefana Nemanje a budućeg Simeona Mirotočivog, tvrđava postaje srpska i dobija strateški značaj u borbi protiv Vizantije. Tu, iznad svetova koji su se stalno menjali, stajala je kao prkos, ali i kao utočište.
ZVEČAN JE STVARAO SVOJU ISTORIJU
Zvečan nije samo gledao istoriju – on ju je stvarao. U njegovim zidinama je umro kralj Stefan Uroš III Dečanski, otac cara Dušana, zbačen sa prestola i zatočen, dok su se u kraljevstvu kovale ambicije veće od njega samog. Kula Zvečana bila je poslednje što je video. Njegova smrt nije bila samo kraj jednog života, već početak nove stranice u srpskoj istoriji – one protkane i slavom i izdajom, pobedama i gubicima. Kao deo nekadašnjeg odbrambenog sistema Raške oblasti, sagrađena da brani rudnike i puteve, tvrđava danas stoji kao podsetnik da istoriju ne može zbrisati ni najsnažniji politički uragan. Iako oronula i ranjena, ona i dalje čuva sećanja i zavete.
OVIM STAZAMA HODALI SU NEMANJIĆI
Stazama kojima su nekad hodali veliki Nemanjići, danas prolaze moji sugrađani i saborci kako bi podsetili sve druge da osim kamenih zidina i zanosnih priča koje šapuću, tu postoje i ljudi koji se bore da na njoj zadrže srpsku trobojku. I dok se oni krivi pozivaju na svetost ove zemlje, na Kosovski zavet i zaveštanje predaka, oni koji snose krivicu – zaboravljeni i prepušteni sebi – golim rukama drže uzde naše prošlosti i bore se da, tamo gde se nekada vijorila Nemanjićka zastava, ostane nešto naše. Makar i drveni krst, napravljen od običnih letvica, ali postavljen sa verom i prkosom.
Lako je prodati tuđe, a teško preboleti svoje. Dok oni pazare našim sudbinama iz dalekih fotelja, moja šljiva rađa ne znajući da li će dogodine imati ko da je obere. Teško je meni moju kuću ostaviti, a kako li je tek Nemanji, Dušanu, Urošu… dok sve ovo gledaju s nebesa?
SVOJE KORENE NE SMEMO DA ZABORAVIMO
Istorija nije tu samo da podseća – već da opominje. Jer ono što zaboravljamo danas, može nam se ponoviti sutra. A kada se zaboravi istorija, koren i krv, tada prestajemo biti ono što jesmo.
I kada je ugušena maglom Tvđava Zvečan se ponosito uzdiže iznad naših kuća. Vidljiva i kada je nevreme i neprilika (a kod nas toga ima i kada sija Sunce), kao čuvar srpstva, podseća nas da ovo što imamo nismo ukrali, otuđili, već nasledili od slavnih predaka, tvoraca moćne srpske države. I tako tvrdjava i ja delimo pogled. Ona gleda sa visine na svet koji ju je zaboravio, a ja gledam iz dvorišta u prošlost koju pokušavam da zapamtim.
Autorka teksta: Jelena Marković/ Kancelarija za kulturnu diplomatiju
