ILIJA ŠAULA, autor teksta.
Glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i teoriju
Književni ESNAF
DA LI POSTOJI SLOBODNA VOLJA
Da li je slobodna volja svetlosni dar ili tek iluzorni odsjaj – pravo koje retko istinski koristimo? Jesu li nam odluke zaista sazrelo voće naše svesti, ili tek nesvesno praćenje puta koji za nas kreira zakon prirode i imperativ života? Vekovima osluškujemo odjek ove misterije, svesni da i najintimnija odluka može biti plod nevidljive sile, tiša od misli, a utkana u srž našeg bića.
Čovek oduvek teži ka ispoljavanju slobodne volje, za njenim oblicima, nevidljivim granicama i beskrajnim mogućnostima. Razvoj života nije linearan, već nalik spiralnim, nebeskim tokovima kosmosa, svako novo stanje u postojanju otvara prostor za drugačiju percepciju slobode. Ako naš um nosi snagu koja nadvladava inerciju postojanja, gde se onda u tom slučaju rađa slobodna volja? Možda tek u momentima kada nauka ubrzava tokove stvarnosti, omogućavajući umu da uđe u harmoniju s ritmom vremena, oslobađajući ga od usporenog taloga primitivizma.
IT sektor postao je ne samo posrednik između nas i naših unutrašnjih stremljenja, već i arhitekta novih staza. Njegov razvoj nije puka revolucija u tehničkom savršenstvu i informatici, već prodor u svest, oslobađanje od tereta nesporazuma, pokušaj da se čoveku dodeli vreme: ne za preživljavanje, već za „dostojan“ život.
Kao što putevi olakšavaju prolaz kroz surove predele, tako i čovek gradi puteve za svoju volju, tragajući za unutrašnjom arhitekturom koja će mu omogućiti da odlučuje bez otpora, da se kreće brže, lakše, dalje i (na)više. Nauka s tehnologijom instrumentalizuje taj put, preko kog se slobodna volja oblikuje u skladu s napretkom.
Ako slobodna volja zaista postoji, onda ona više nije tegoban izbor na raskrsnici, već fino usklađena umetnost življenja, život lišen haosa, u kojem se trenuci oblikuju bez velike muke. U pokušaju njenog povezivanja sa svešću, tehnološkim napretkom i čovekovim odnosom prema prirodnim silama, nameće se pitanje, da li u svom usavršavanju čovek ne gubi onu arhaičnu, instinktivnu slobodu, koju je imao kao biće čula i naslućivanja?
Savremeni život nudi izbore već definisane društvenom strukturom i tehnološkim sistemima. Hoćemo li u budućnosti zaista imati slobodu u onom izvornom smislu, ili smo već ušli u algoritamsku matricu, gde nam se opcije nežno nude, oblikuju, i mi samo biramo brend i platimo to što nam je ponuđeno?
To pitanje ne zahteva pesimistički odgovor, već se otvara kao savremena filozofska dilema. Jer sloboda, pored sposobnosti izbora, daruje i prostor, unutrašnji ambijent u kojem sebe možemo samostalno izgraditi.
Ipak, ni najviša dostignuća nauke ne mogu izbrisati suštinu: čovek ostaje deo šireg kosmičkog sklada. Mi smo stvorenja sile koju ne umemo do kraja shvatiti, čije zakone ne možemo prelomiti, i čija je moć diskretno pripojena svakom atomu našeg postojanja. Mi moramo koračati kroz životne promene svesni da nisu svi putevi istovetni, niti sva iskustva. Kao što Amiši odbacuju tehnološke novotarije radi očuvanja skladnog odnosa s prirodom, tako i svaki pojedinac osluškuje svoj unutrašnji kompas, jer slobodna volja nije univerzalna formula, već lični pečat bitka.
Osloniti se na tehnologiju znači prihvatiti da se slobodna volja oblikuje, ali ne da nestaje. Arapi znaju da će doći dan kad će se iscrpeti njihova nafta, izvor profita, komfora i životnog standarda, ali isto tako znaju da je povratak kamili i pesku pustinje i dalje njihovo pravo izbora. Tako i Novi svet ne sme dopustiti da čovek izgubi svoju suštinsku moć, mogućnost odluke. Slobodna volja ne sme biti zaboravljena niti zarobljena, koliko god lagodno naš svet bio uređen.
Možda je prava slobodna volja upravo u sposobnosti da osetimo sopstveni ritam, da prepoznamo kada valja zastati, kada ubrzati, a kada s puta skrenuti i zakoračiti u nepoznato. Baš kao što ni najbogatiji svet ne može pobeći od senke koju baca njegova zavisnost, tako ni običan čovek ne može izbeći pitanje koje se nameće, šta će biti kada nauka izgubi svoje glavne stubove?
Sloboda volje nije pitanje apsolutne moći, ona je zrelost svesti.
Kada se jednog dana sistemi koje smo izgradili raspadnu, kada nas priroda opomene svojom snagom, ostaće samo ono što je u nama, iskra za novi početak, dar izbora, opredeljenje za ono što nam je preostalo, i sposobnost da ne budemo slepi pred izazovima koji dolaze. Čovek nije gospodar kosmičkih sila, ali mu je data prilika da raste, da se preobražava, da sledi svoju rutu unutar suštine postojanja, da uvek ima izbor, da se oslanja na sopstvenu refleksiju, gradeći stav van unapred postavljenih šablona. Takav pogled stvara verodostojniju viziju stvarnosti, otvara nove horizonte i omogućava potpuniju procenu.
To je sposobnost da osetimo dah bezvremenosti, da razumemo svoju ulogu u velikom tkanju, da prihvatimo okolnosti i mogućnosti sa odgovornošću, ne kao teret već kao poziv. Beskonačnost ne stanuje samo u veličini svemira, već u večnom kretanju, u mogućnosti da svaka odluka postane most ka nečem novijem, dubljem, složenijem, svetlijem. Slobodna volja nije statična snaga, ona je životna reka, pokret ka svesti koja razume da se najviša sloboda ne nalazi u sigurnosti, već u prihvatanju tajanstvene neizvesnosti.
Autor eseja je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i teoriju
