Knjiga pesama ,,Usana dah” je moj autentični potpis, potvrda da sam kroz pisanje naučila kako da svaku bol pretočim u nadu i kako da i svakom stihu ostanem uvek verna onoj ,,uvek novoj sebi” koja blagoslov zrači u tišini i u reči. – Slavica Minić Catić
Slavica Minić Catić rođena je 29. juna 1967. godine u Stokholmu. Detinjstvo provodi u Bačkoj Palanci, gde završava osnovnu i srednju školu kulturološkog smera, stičući zvanje knjižničara–bibliotekara. U ranim dvadesetim godinama seli se u Kragujevac, gde završava prvi stepen Pravnog fakulteta i gde živi i stvara do danas. Poezijom se bavi od šesnaeste godine, a njen rukopis prepoznatljiv je po nežnosti, introspekciji i duhovnoj toplini. Objavila je više knjiga poezije, među kojima se izdvajaju: „Dodiri beskraja“, „Šapat duša”, „Usana dah“.
Njeni stihovi objavljivani su u brojnim zbornicima u Srbiji i inostranstvu, a poslednjih godina aktivno predstavlja svoje stvaralaštvo na Beogradskom sajmu knjiga i Novosadskom sajmu knjiga, kao i na promocijama širom regiona i dijaspore. Članica je Udruženja pisaca Kragujevca i Kola srpskih sestara u Kragujevcu, gde učestvuje u humanitarnim i kulturnim aktivnostima. Posebnu vrednost njenom radu daje činjenica da deo prihoda od prodaje knjiga tradicionalno donira za lečenje dece, čime svoju umetnost povezuje sa solidarnošću i brigom o zajednici. Njena poezija, često opisana kao tiha, nežna i duhovno obojena, nalazi put do čitalaca različitih generacija i ostavlja trag svojom iskrenošću i toplinom.
USANA DAH – ŠAPAT KOJI OSTAJE U MISLIMA
Slavica Minić Catić – („Usana dah“ – poezija, izdavačka kuća ARTE – Beograd – 2025.)
Ilija Šaula – 13. 01. 2026.
Nova knjiga pesnikinje Slavice Minić Catić, predstavlja treći i završni deo poetske trilogije koja je tokom prethodnih godina osvojila čitaoce svojom iskrenošću, toplinom i meditativnom snagom. Nakon zbirki Dodiri beskraja i Šapat duša, autorka donosi najzrelije izdanje do sada — knjigu koja spaja poeziju i kratku prozu u jedinstvenu celinu emotivnog i duhovnog sazrevanja. Rođena u Stokholmu, a danas stvaralac iz Kragujevca, Slavica Minić Catić prepoznata je po lirici koja govori tiho, ali ostavlja snažan trag. Njeni stihovi nose obrise ranjivosti, vere, ljubavi i unutrašnje borbe, dok prozni segmenti otkrivaju novu dimenziju njenog izraza, smirenu, refleksivnu i duboko ljudsku.
Knjiga Usana dah donosi teme koje su postale zaštitni znak autorkinog rukopisa: nežnost kao oblik snage, svetlost u svakodnevici, žensku duhovnost i unutrašnji mir, trenutke koji se pamte telom, a ne razumom. Vizuelno dopadljivo i pažljivo uređeno izdanje potpisuje književnik Miodrag Jakšić, koji ističe da je ova knjiga „dobrano zakoračila na scenu savremene srpske poezije“. Promovisana na 68. Beogradskom sajmu knjiga, Usana dah nastavila je svoj put kroz Srbiju i inostranstvo, od Kragujevca i Beograda, preko Pančeva i Trebinja, do Stokholma, Budimpešte, Beča i Pariza. Posebnu vrednost knjizi daje i njen humanitarni karakter: deo prihoda od prodaje autorka tradicionalno uplaćuje za lečenje dece, čime svoju umetnost povezuje sa etikom brige i solidarnosti.
„Usana dah“ je knjiga koja se ne čita na brzinu, ona se otvara polako, kao tiha molitva ili šapat koji ostaje u mislima dugo nakon poslednje stranice. To je delo za čitaoce koji traže iskrenu emociju, toplinu i poeziju koja se vraća osnovama: čoveku, duši i svetlosti.
Razgovor uredio i vodio: Ilija Šaula
Info Vizija – Beograd, 21.01.2025.
USANA DAH – POVRATAK ONOG NAJINTIMNIJEG U MENI
,,Usana dah” zatvara jednu poetsku trilogiju. Kako ste osetili da je upravo ova knjiga pravi završetak tog ciklusa?
Završetak trilogije nije bio planski, već intuitivni proces. Kroz prethodne dve zbirke, „Dodiri beskraja” I ,,Šapat duša”, emocije i motivi su se gradili i granali, a u zbirci ,,Usana dah” osetila sam da su te niti dobile svoj konačni oblik. Ako su prve dve knjige bile buđenje i traganje, ova knjiga je trenutak u kojem se ti unutrašnji glasovi smiruju i stapaju u jedan prepoznatljiv ,,dah”. On simbolizuje život, bliskost, prolaznost, aIi i večnost onoga što je izrečeno.
Osetila sam da sam da sam ovom knjigom izrekla sve ono što je taj specifični ciklus moga života I stvaralaštva zahtevao, ostavljajući prostor za neke nove poetske krugove. Za mene pisanje nikada nije bilo samo nizanje stihova, već način disanja i preživljavanja sopstvene preosetljivosti. Trilogiju nisam završila zato što sam to unapred odlučila, već zato što je moja poezija u knjizi ,,Usana dah”, dostigla onaj stepen ogoljenosti I zrelosti nakon koje se više nije moglo nazad.
Osetila sam da sam u ovoj zbirci uspela da uokvirim samu srž svoga bića. ,,USANA DAH” je povratak onog najintimnijeg u meni, onom tihom, neizrečenom delu duše, koji se pretvara u reč. Krug je zatvoren, ne zbog toga što je sve rečeno, već zato što je postignut mir sa onim što je zapisano. Ta knjiga je moj autopoetički pečat, potvrda da je put kojim sam prešla bio neophodan da bi postala pesnikinja kakva sam danas.
U ovoj knjizi spajate poeziju i kratku prozu. Šta Vas je podstaklo na taj iskorak u formi?
Iskorak u prozu u mom slučaju nije bio potraga za novom formom, već potreba da svoje životno iskustvo uobličim u neku vrstu Molitvenika za dušu. Te priče su zapisi mudrosti do kojih sam došla kroz sopstvenu istoriju ushita i ateriranja. Ali pridignuta, osmehnuta i nova. Tu u knjizi su kroz modernu poeziju i razgovori sa samom sobom, u njoj ima tišine i samoće, u njoj ima i ljudi I dragih I voljenih i onog Jedinog, Najvišeg. Želela sam da pretočim sopstvene padove kroz mudrost, a bol u lepu misao koja može da uteši i osnaži onoga ko je čita. Za mene je ova knjiga dokaz da se iz svakog pepela može iznedriti neka ,,nova ja”. Kroz tu kratku prozu, želela sam da ostavim trag, o tome da se nikada, bez obzira na sve životne oluje, ne sme odustati. To su priče za lepši, bolji, za relaksiraniji i blagodatni život, ne zato što je put bio lak, već zato što smo naučili da na njemu opstanemo uzdignute glave. To je moja poruka čitaocu: svako iskustvo koliko god teško bilo, može postati dragocen putokaz ako ga osvetlimo nadom i lepom rečju. Knjiga dobija ulogu vodiča i utehe, što je čini veoma privlačno za čitaoca. Ona je konspirativna mreža snohvatica. Ova knjiga je i Brevijer i Molitvenik, ali iz ugla uvek nove mene, koja u svakom iskustvu traži zrno mudrosti. S druge strane, vers je natopljen sentimentom. Ja ne bežim od emocije; ja je grlim i kroz nju posmatram svet. Spoj te emotivne poezije i mudre proze stvorio je celinu koja služi za lepši i relaksiraniji život. Moje misli iz knjige su dar čitaocu-da mu budu oslonac u trenucima tišine i dokaz da se svaka bol može pretočiti u lepu isceljujuću reč. Iskorak u formi je i u tome što sam u ovoj knjizi uvrstila i Boga. Duboko verujem da On mora da blagoslovi sve moje puteve, kako one svetle, tako i one kojima sam hodala kroz tminu. Moja proza je svedočenje o snazi te vere. Moji usponi i padovi su put pročišćenja. ,,Usana dah “ je moj način da kažem da bez NJEGOVOG BLAGOSLOVA, ni jedna reč ne bi imala tu tezinu, niti bi moja ,,ateriranja” ikada postali uzleti. Želela sam da ostavim trag o toj nepokolebljivoj nadi- da nas ON podiže i čini nas uvek ,,novim” bićima spremnim da bol pretoče u lepotu i da nikada ne odustanu, šta god da ih na tom putu snađe. Moje stvaralaštvo nije samo estetski čin, već je i čin vere.
Vaši stihovi često nose tišinu, nežnost i unutrašnji mir. Da li pišete u trenucima smirenosti ili je poezija način da do tog mira dođete?
Za mene je poezija put ka miru, a ne nužno njegov ishod. Retko pišem iz stanja potpune, statične smirenosti; češće pišem iz potrebe da tu smirenost ponovo pronađem nakon nekih životnih situacija, da ne kažem bura- jer nije sve bura, i onih padova o kojima govorim. Poezija je moj proces isceljenja. Zdravlje i lekovitost mi dolaze tako što sav bol pretočim u mastilo, koje ono postaje takvim-UMETNOST. Ona je moj najdublji uzdah. Svaku pesmu koju napišem, ja pronalazim prostor da prodišem punim plućima. Ostavljam sve brige i patnju kao teret, koji je više molitvenost. Moji stihovi su natopljeni i tišinom i bukom, ali i nežnošću, ljubavlju. Ali tišina nastupa nakon što se emocije stišaju i preobraze u mudrost. Svaka reč u mom brevijeru je tu da bi ukrotila nemir. Kroz pisanje ja zapravo tražim blagoslov za svoje puteve I kroz taj dijalog sa Bogom i sopstvenom dušom, ja dolazim do tog unutrašnjeg mira, koji čitalac oseća. Dakle, tišina u mojim pesmama nije praznina- to je pobeda nad bolom, pretočena u lepu misao koja mi pomaže da uvek iznova ustanem kao nova I jača žena. Ja ne čekam da sve bude idealno da bih pisala, ja pišem da bi postalo idealno. Moja poezija je u svojoj suštini ljubavna, jer verujem da je ljubav jedina sila koja nas suštinski pokreće. I to nije samo ljubav koja pati i žali, to je ljubav koja uvek i bez izuzetka nosi nadu. Kada bol postane mastilo koje teče, moje pisanje prestaje da bude samo reč i postaje umetnost duše koja piše. Za mene je poezija način da dođem do unutrašnjeg mira upravo tako što ću svaku emociju, pa i onu bolnu, pročistiti kroz filter pozitivnog i lepog. Moji stihovi su prožeti snagom koja ne dozvoljava odustajanje. Pišem da bih pronašla svetlost u svakom iskustvu. Optimizam nije slučajan, već rezultat svesne odluke.
Koliko se Vaš unutrašnji svet promenio od prve knjige ,,Dodiri beskraja”do knjige ,,Usana dah”
Moja prva knjiga ,,Dodiri beskraja” kao i ,,Šapat duša”, bile su duboko natopljene sentimentom i ljubavlju; one su postavile temelj mog pesničkog bića. Međutim u ,,Usana dah”, taj isti ljubavni zanos dobija novu dimenziju- on postaje svesna autopoetika. Više nije samo reč o beleženju emocije, već o razumevanju procesa u kojem ta emocija nastaje i opstaje. U ovoj završnoj knjizi trilogije, ja više ne pevam samo o ljubavi, već o sopstvenom stajanju ispred ljubavi, Boga i života. Ta promena se ogleda u mudrosti kojom prihvatam ,, ateriranja” i u snazi u kojom oblikujem taj ,,molitvenik” za lepši život. Dok su prethodne knjige bile treptaji duše, ,,Usana dah” je moj autentični potpis, potvrda da sam kroz pisanje naučila kako da svaku bol pretočim u nadu i kako da i svakom stihu ostanem uvek verna onoj ,,uvek novoj sebi” koja blagoslov zrači u tišini i u reči.
Čitaoci često kažu da Vaša poezija ,,leči”. Da Li ste toga svesni dok pišete ili je to nešto što otkrijete tek kroz reakcije publike?
Dok pišem, ja zapravo umivam sebe, isceljujem sopstvenu dušu; svaka reč je moj lični dijalog sa Bogom i način da se uzdignem. Uvek sam pridignuta. Taj lekoviti ton prvo osetim na sebi, dok svoj sentiment pretvaram u mir. Tek kroz pisanje shvatam da su moji zapisi postali i njihov brevijer. Pošto moja poezija ,,leči” druge, samo je potvrda da je bol koju sam pretočila u lepu misao, dobila svoj viši smisao. Ako moj stih pomogne nekom da ne odustane, i da oseti blagoslov nade, onda je ,,usana dah” ispunila svoju misiju, postala je svetlost koja se deli.
MOJE PERO NE MIRUJE
Ljubav, vera, ranjivost i dobrota, čine okosnicu Vašeg rukopisa. Da li postoji tema koju još niste dotakli, a osećate da vas čeka?
Moja trilogija je zaokružila jedan veliki ciklus moga bića, ali u stvarnosti nikada ne postoji konačna tačka, samo zarez, iako su ljubav, vera, ranjivost i dobrota moji temelji, osećam da me čeka još dublje poniranje u temu tišine i čiste duhovnosti. Možda me čeka tema onog ,,konačnog “mira koji dolazi nakon svih bitaka, kao apsolutno poverenje u Božiji put. Dok god se budem budila kao „nova ja”, postojaće i nove teme koje će tražiti svoj vers. Ne žurim ka njima; puštam da me život ponovo iznenadi, da me neki novi ushiti i padovi ; ,,ateriranja” i novi uzlet nauči mudrosti koju zapisujem. Moje pero ne miruje. Iako je trilogija dobila svoj završni pečat, ja već uveliko dišem kroz nove priče, koje polako sazrevaju u tišini. One su moj tajni vrt, prostor u kojem se taloži nova mudrost i gde moj sentiment traži još širi zamah. Osećam da te priče polako dobijaju snagu krila koja će, kada dođe novi trenutak, odleteti u formu mog prvog romana. Ali o tome ćemo pričati kada te reči dobiju svoj blagoslov i izađu ped svet; do tada, one su moj tihi dah koji me pokreće.
Koliko Vam je važno da poezija bude iskrena, čak I kada je bolna?
U mom stvaralaštvu, iskrenost je jedini put. Ja se u svojim stihovima maksimalno ogoljujem, jer verujem da je danas istinska hrabrost biti pesnik, skinuti sve oklope sa duše i stati pred svet sa svojom ranjivošću. Iskrenost, čak i kada je bolna, jedini je način, da vers postane lekovit. Ako ne ogoliš sopstvenu bol i ne pretvoriš je u lepu misao, kako možeš očekivati od čitaoca da ti veruje? Moja poezija je moj život bez ulepšavanja, to je moje svedočanstvo da sam živela, živim…i još ću. Raskrilim svoju dušu, prospem svoje nektare na beli papir, i tečem…tečem tim slovima kao reka. I kažem sebi: NIKAD NE ODUSTAJ. Ne postoji kraj. Postoji samo novi početak
Da li postoji trenutak, koji je bio početna iskra za ,,Usana dah”?
Početna iskra je bila slika jednog hladnog januarskog dana, zavijenog snegom, u kojem se rodio onaj prepoznatljivi ,,hladni dah koji iz daha izlazi”. Upravo iz tog kontrasta spoljašnje hladnoće i unutrašnjeg ognja, nastala je istoimena pesma USANA DAH, koja je kasnije dala ime i dušu celoj zbirci. Mada ima i drugih pesama u kojima se pominje ,,USANA DAH, ali ona je bila iskra. Ta slika je za mene bila presudna, jer nosi klicu preobražaja. Kako i sama kažem u stihu:
,, Doplovio si kao misao,
Sa usana dah stih ispisao
Proleće u meni si oživio”.
To je bila tačka preokreta-saznanje da čak i usred zime, kroz ljubav, veru i reč, možemo oživiti proleće u sebi. Taj dah na usnama nije bio samo znak hladnog, već polazna tačka mog molitvenika i dokaz da se iz svakog ,,zavejanog” trenutka života može iznedriti novi život i nova pesma.
DOK ČITAM DOBIJAM DODATNU SNAGU
Šra trenutno čitate- i da li Vas to na neki način inspiriše u čitanju?
Trenutno čitam knjigu ,,ZBRDA-ZDOLA” Dragoljuba Jankovića, koju mi je posudio jedan prijatelj advokat iz Beograda. To su dragocene sličice iz autorovog života koje se neverovatno poklapaju sa mojom trenutnom vizijom i stvaralačkim stanjem. Ova knjiga me inspiriše, jer potvrđuje da se najdublje istine kriju u autentičnim životnim fragmentima. Dok je čitam dobijam dodatnu snagu za svoje nove priče koje pišem u tišini i kao lične i kao univerzalne kroz moje pero i viđenje, života na moj način. Upravo takav pristup- direktan, iskren i životan- odabrala sam za svoj budući roman. To čitanje je za mene potvrda, da život kada se pretoči u reč, dobija svoj pravi smisao i svojevremeno vaskrsnuće kroz literaturu. To je taj put ogoljenosti i istine koji me vodi ka novom uzletu. Svaka dobra knjiga je za mene neka vrsta ogledala. Inspiracija je za mene svuda, ali knjige koje trenutno biram su one koje blagosiljaju moj unutrašnji mir i pripremaju me za novi stvaralački uzlet.
Koje biste knjige preporučili čitaocima a da one nisu Vaše? Možda nešto što vas je oblikovalo, umirilo otvorilo nove horizonte?
Čitaocima bih preporučila dela koja su za mene bila mnogo više od literature- bila su moji duhovni putokazi. To su pre svega knjige Nila Donalda Volša, poput ,,razgovora s Bogom” i dela Luize Hej, ali i neprolazne duhovne pouke Vladete Jerotića i Oca Tadeja, zatim; Karl Junga, koji je bio uticajan u oblastima psihijatrije, antropologije, filozofije i psihologije a i religijskih studija. Frojd ga je video kao svog mlađeg naslednika, zatim Dipak Čopra, Džozef Marfi. Uz njih trenutno uživam, u ,,sličicama iz života u knjizi ,, Zbrda-zdola”Dragoljuba Jankovića koju sam dobila od prijatelja da je pročitam. Sve te knjige koje se bave univerzalnim zakonima misli i duha, oblikovale su me i naučile kako da u sopstvenoj tišini razgovaram s Bogom. Naučile su me da svako ,,sletanje” ili ,,ateriranje” u životu može postati novo uzletanje ako imamo dovoljno vere. Moja knjiga ,,Usana dah” je direktan rezultat tog mog učenja, rasta i svega onoga što sam kroz te velike autore saznala. Ona je moj lični odgovor životu i dokaz da sam naučila kako da bol pretočim u blagoslov. Ja sam kroz te knjige pronašla svetlost, a kroz ,,Usana dah”, tu svetlost delim sa vama, nadajući se i da će vaše duše ogrejati. Onako kako je iscelila moju.
Da li postoji autor ili autorka čijem se delu vraćate iznova, kao nekoj vrsti unutrašnjeg oslonca?
Moj istinski oslonac nije u policama s knjigama, već u jednoj mojoj riznici zapisa koju verno godinama dopunjavam. U nju prepisujem duhovne poruke, citate koji mi se dopadnu, mudrosti onako kako ih ja doživljavam. Iako cenim mnoge autore, ja se ne vraćam konkretnim knjigama na klasičan način. Kada u svom ličnom rastu osetim da sam ,,zabagovala” ili da mi je duša umorna, ja se ne vraćam autorima, već tim svojim beleškama. One su za mene živa reč, jer sam ih birala po tome koliko su mi pomogle da vaskrsnem dobrotu u sebi. Iz te sveske iz tih probranih blagoslova, izrasla je i moja ,,USANA DAH”. Kao plod duše koja je naučila da samu sebe podigne uz Božiju pomoć i snagu zapisane reči. Moja duša je visokog senzibiliteta i njoj je potrebna stalna nadogradnja. Ti zapisi su moj način da relaksiram duh, da se rehabilitujem i ponovo pridignem. Povežem se sa stvarnošću i čitajući ono što sam sama probala i prepisala, ja zapravo lečim sebe sopstvenim razumevanjem njihove mudrosti. Nisam ,,neuka” ja sam ,,budna” jer me sve ovo pomenuto rehabilituje, čini me modernom i hrabrom autorkom. U svetu koji je pun maski, moja ogoljenost je moja najveća snaga. Čak i najveći autori poput Vladete Jerotića stalno su isticali da psihologija i duhovnost moraju ići ruku pod ruku. Ja upravo to radim-spajam ih u svojoj poeziji. Veliki pisci poput Dostojevskog ili Tolstoja su takođe bili tragači za Bogom i mirom. Popularna psihologija i duhovnost su samo moderni nazivi za ono čime se književnost bavi vekovima-isceljenjem duše. Možda bi neko po strožim književnim standardima očekivao spisak klasičnih naslova, ali ja verujem da je najviša svrha pisanja-biti autentičan. Za mene, autentičnost znači priznati šta je to što moju dušu pridiže i rehabilituje. Moja riznica zapisa popularne psihologije i duhovnih poruka je moj lični put ka svetlosti. To nije pitanje pukog čitanja, već dubokog rada na sebi koji mi omogućava da ostanem verna svom senzibilitetu. Ne plašim se da kažem da me u ovim izopačenim i iščašenim vremenima, slobodno mogu da kažem; ova literatura leči i uzdiže. Moja knjiga ,,Usana dah “ je kruna tog povratka sopstvenoj autentičnosti; ona je rezultat pređenog puta od bola do blagoslova.
REČ NEMA GRANICE KAD DOLAZI IZ SRCA
Vaše knjige putuju, od Srbije do Stocholma, Beča, Budimpešte, Pariza. Kako doživljavate susrete sa publikom i različitim sredinama
To što moja knjiga putuje od Srbije do Stocholma, Pariza, Beča, Budimpešte, Trebinja, za mene je neprocenjivo i potvrda da reč nema granice kada dolazi iz srca. Te susrete doživljavam kao velike blagoslove. Svaka sredina je drugačija, ali ljudska potreba za nadom i ljubavlju je svuda ista. Kada se sretnem sa publikom u rasejanju, osećam jednu posebnu, uzvišenu setu i radost istovremeno. Moja poezija tamo postaje most koji ih spaja sa sopstvenom dušom i korenima. Ti susreti mi uvek iznova pokazuju da je ,,Usana dah” postala saputnik ljudima koje možda nikada ne bih srela da nije bilo stihova. Odlazak u te velike gradove nije samo promocija knjige, već razmena energije i dokaz da moja visoka senzibilnost o kojoj smo pričali, pronalazi odjek u ljudima van granica moje zemlje. Svaki taj susret je jedna nova ,,sličica iz života” koju pažljivo čuvam u toj riznici.
Da li Vas je neka reakcija čitaoca posebno dirnula ili ostala u sećanju?
Reakcije čitalaca su ono što mom pisanju daje život. Posebno me dirnu žene koje mi prilaze sa suzama u očima, grle me i govore: ,,Kao da ste pisali za mene”. ,, Kao da je to moja priča, kao da ste takli moju dušu pesmom”. Na društvenim mrežama svakodnevno dobijam poruke pune ljubavi, a u inostranstvu su me čitaoci kao i sam recenzent (jedan od dvoje na ovoj knjizi ,,Usana dah”), upoređuju sa Desankom Maksimović. Iako mi takvo poređenje neizmerno laska, jer je ona bila i ostala ikona naše poezije, ja im uvek odgovorim da želim da ostanem na svom putu. Želim da gradim svoju autentičnost i imam svoj prepoznatljiv stil. Najveća nagrada mi je kada mi kažu da iz mene zrače ljubav i posebna dobrota. Kada me zagrle. Ja znam da nisu samo prepoznali pesnikinju, već čoveka koji ih razume. To je smisao ,,moje Riznice”-da tu dobrotu koju sam u sebi iscelila, nesebično podelim sa svakim ko otvori moju knjigu.
Koliko Vam znači humanitarna dimenzija Vaših promocija i činjenica da poezija može biti most ka dobročinstvu?
Humanost za mene nije izbor, već unutrašnji poziv moga bića. Snažna potreba da uvek odvojim bar taj jedan deo, taj ,,mikro” deo od onoga što stvaram kako bih pomogla drugome- bilo da je to uplata konkretno za neko dete, kao što je bilo mnogo slučajeva, ili u uplatama fondaciji ,,BUDI HUMAN”. Tako sam napravila savršenu ravnotežu između davanja i stvaranja, ne reda radi; jer ja sam uzela srce za vodiča. Ima o tome i jedna moja pesma u ovoj zbirci koja nosi naziv NEMOJ REDA RADI, jer ako je radi reda, nemoj! STANI! Verujem da čovek može istinski da dobije tek kada nauči da daje. To je moj smisao života i moja misija: da širim blagoslov kroz lepu pisanu reč, ali i da konkretno pomognem onima kojima je to potrebno. Moja svrha se ogleda u svemu-od uplaćene pomoći do običnog osmeha nepoznatom prolazniku. Bitno je dati od srca, jer kroz taj krug davanja zapravo živim svoju svrhu i svedočim svetlost o kojoj pišem u svojoj ,,Usana dah”.
SKLAPANJE MOZAIKA ŽIVOTNOG ISKUSTVA U ROMAN ,,VASKRSNUĆE”
Kako izgleda Vaš stvaralački proces-da li pišete svakodnevno ili čekate trenutak koji ,,zazvoni”?
Ja ne pišem po rasporedu, već isključivo po unutrašnjem pozivu. Moj stvaralački proces ne trpi prisilu; ja čekam onaj trenutak koji u meni jasno ,,zazvoni”. To je trenutak kada se neka moja emocija, misao iz moje riznice ili šapat duše sretnu u savršenoj tišini. Međutim kada taj trenutak dođe, on je često nezaustavljiv. Dešava se da u jednom danu napišem i po dve pesme, jer reči tada silovito nadiru da me bukvalno guše u grlu-prosto moraju da izađu vani. U tim momentima je to prosto trka sa vremenom, ako pri ruci nemam olovku i papir, imama telefon mobilni koji je uvek uz mene, tada odmah uzimam da u beleške zabeležim svoju misao; skraćenu verziju, ako ne uspem onu izvornu odmah po rođenju inspiracije. Bude to često i neprecizno jer plima reči postaje jaka. Sve te neke moje reči za moje buduće pesme i ideje oko nastajanja samih po nekada u meni sazrevaju, ali kada progovore, one su kao bujica. Moja senzibilnost mi nalaže da svaku tu reč u sebi duboko proživim, da se vratim u trenutak doživljenog ili pustim mašti na volju da stvara, da kreira za mene, pa su zato moje pesme zapravo zabeleženi otkucaji srca, uhvaćeni u trenutku kada je ono imalo najviše da kaže. To nije samo pisanje, to je moje svedočenje i moj način da udahnem život svakoj misli koja mi je darovana.
Da li osećate konture nove knjige ili želite da ovom ciklusu date vreme da odleži?
Iako se trudim da uživam u svakom koraku kojim korača ,,Usana dah” u mojoj tišini se već uveliko naziru konture jednog novog, velikog puta. Iz mog unutrašnjeg mira i duhovnog rasta, životnog iskustva, polako sklapam mozaik istinitih, ličnih priča i univerzalnih priča iz mog pera koje su nastajale poslednje dve godine, uporedo sa pripremom zbirke ,,Usana dah” kao plod mog preživljenog iskustva. Osećam da se iz tih zapisa rađa moj prvi roman koji će u naslovu nositi reč ,,VASKRSNUĆE”. Želim da ovom prilikom najavim to delo iako je ono u meni ali mora i na papiru, mora još da odleži, jer još uvek se stvara i piše. Kažem da odleži kako bi svaka reč dobila svoju punu težinu i istinu. To je za mene prirodni nastavak mog rasta i one iskonske potrebe za vaskrsnućem dobrote u svemu.Moja visoka senzibilnost me stalno vodi ka tim novim dubinama koje pažljivo beležim u svoju riznicu, pripremajući knjigu koja će biti svedočanstvo preobražaja i dokaz da se iz sopstvene tišine uvek može iznedriti nova svetlost. Knjige pišem iz duše, kad kažem da odleži, treba da ,,sazri” do kraja. Ne želim ih štampati kao na traci. Inače, htela bih da naznačim i da napomenem , jednu po mene veoma bitnu stvar, tj. zamisao, da svom gradu Kragujevcu u kojem živim i stvaram, u koji sam došla još davne 87-e godine na studije Prava, pripremim jednu mini zbirku, koju sam započela sa ,,Oktobarskom baladom”, omažem nevinim postradalim žrtvama Šumarica, čiju sam premijeru imala u RTK Kragujevac u emisiji MOZAIK i na lokalnom radiju 034 u emisiji: ,,OVO MORAŠ DA ČUJEŠ”. Svoj tekst sam predstavila i članu za kulturu u Kragujevcu, gospođi Ani Petrović Jović, za koju mislim da će dobiti svoj pečat. To nije samo poezija to je spomenik rečima, jer je čuvar sećanja moga grada. Osećam duboku potrebu da svom gradu odužim se za svu pruženu ljubav i poštovanje, jer mi je pružio utočište i primio u svoj zagrljaj. Temelj zbirke biće moja OKTOBARSKA BALADA, autorski zaštićena prošle godine, 05.12.2025.g jer rane ovog grada, moga grada su deo i mog identiteta i autentičnosti.
Šta biste voleli da čitaoci ponesu sa sobom nakon čitanja ,,Usana dah”?
Volela bih da svaki čitalac, nakon što zatvori korice ,,Usana dah”, sa sobom ponese osećaj mira i nade. Želim da moja poezija bude onaj tihi glas koji im šapuće da nisu sami u svojim borbama i da je svaka bol samo priprema za vaskrsnuće dobrote u nama. Volela bih da ponesu svest o tome da je autentičnost najveća snaga, i da bez obzira na to koliko je svet glasan, uvek možemo pronaći utočište u sopstvenoj tišini i duhovnoj riznici. Ako bar jedna pesma postane njihov saputnik u trenucima tuge ili im vrati osmeh na lice, ja ću znati da je moja misija ispunjena. Moja najveća želja je da čitaoci osete ljubav i blagoslov koje sam utkala u svaku reč i da te mrvice svetlosti nastave da šire dalje u svom životu. Želim da moji čitaoci shvate da sam ja žena koja je uvek bila gladna ljubavi u onom najuzvišenijem smislu, i da zato na svom licu nosim pečat hrabroti za sve i za svakoga oko sebe. Volela bih da shvate, da je moja pesma svojevrsno lečenje, da je ona dokaz da je svako čekanje plodotvorno i svaki novi dan je novi otkucaj srca za sve moje saputnike u ljubavi i životu,(deo iz recenzije jednog od recenzenata na ovoj knjizi, profesora Đorđa Dabarčića iz Hercegovine. Želim da tu mju snagu i tu veru ponesu sa sobom kao štit i kao blagoslov. Videće da je ova knjiga posvećena mom najvećem ponosu- mojoj deci: sinu Aleksi i ćerki Isidori. Za njih dvoje,za njihovu životnu lepotu i mir, ja gradim svoj duhovni Univerzum toplim rečima i stihovima koji su za mene himnični.
Želim još da shvate: Ja živim ono što pišem i da je ovo dah koji leči dušu. Da je emocija pretežnija od racija, da je vers natopljen sentimentom i aurom ljubavi. Da je moj svet obojen koloritom večnosti I besmrtnosti.
Preporučujemo sa portala INFO VIZIA
