„KADA ZAKON NE PREPOZNAJE STVARNOST: Deca koja nikada neće odrasti ne smeju ostati bez roditeljske zaštite”
Preuzeto sa: https://arsmedija.rs/
U Novom Sadu, u sali Skupštine Grada, 6. aprila 2026. godine održana je javna rasprava o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona, koji je pripremilo Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji Republike Srbije. Rasprava je okupila predstavnike nadležnih institucija, stručne javnosti i udruženja koja se bave zaštitom prava dece i osoba sa invaliditetom, a posebnu pažnju izazvala su pitanja statusa dece sa teškim i višestrukim smetnjama u razvoju nakon punoletstva. Javnoj raspravi je prisustovao državni sekretar Radoš Pejović.
Tim povodom, novinar Željko Savić, razgovarao je sa Sanjom Demirović, majkom punoletnog deteta sa ekstremno retkom genetskom bolešću i članicom Udruženja „Sunce“ iz Novog Sada, koja je na javnoj raspravi iznela stavove velikog broja roditelja dece sa najtežim oblicima invaliditeta.
Ž.S.: Gospođo Demirović, učestvovali ste na javnoj raspravi u Novom Sadu. Šta je, po Vašem mišljenju, ključni problem predloženih izmena Porodičnog zakona?
S.D.: Ključni problem je što predložene izmene ne prepoznaju specifičnu kategoriju dece o kojoj mi govorimo – dece koja su, zbog teških bolesti i smetnji u razvoju, i nakon 18. godine faktički ostala deca. Ukidanjem instituta produženog roditeljskog prava, koji je u dosadašnjem zakonu prepoznavao ovu decu kao decu, roditeljima se oduzima mogućnost da i dalje donose odluke u najboljem interesu svog deteta, a ta uloga se prenosi na organe starateljstva, što smatramo pogrešnim i štetnim.
Ž.S.: Zašto je, po Vama, važno da se zadrži institut produženog roditeljskog prava?
S.D.: Zato što je upravo taj institut uveden da bi zaštitio decu koja nisu sposobna da se samostalno staraju o sebi. Još 2005. godine zakonodavac je prepoznao da u takvim situacijama najbolji interes deteta najpre procenjuje roditelj. Brisanjem tih odredbi, roditeljima se faktički oduzima prirodno i ustavom zajemčeno pravo da brinu o svom detetu.
Ž.S.: Nacrt zakona predviđa uvođenje ograničenja poslovne sposobnosti i instituta starateljstva. Da li to može biti adekvatna zamena?
S.D.: Ne, jer roditelj nije isto što i staratelj. U predloženom tekstu, roditelj se svodi na ulogu koja nema nikakve prednosti u odnosu na bilo kog drugog staratelja. To je suštinski problem. Roditelj je onaj koji poznaje dete, koji se o njemu stara od rođenja i koji je najpozvaniji da donosi odluke u njegovom interesu. Zakon ne sme da izbriše tu razliku.
Ž.S.: Nacrt zakona predviđa ukidanje potpunog lišenja poslovne sposobnosti i uvođenje „ograničenja poslovne sposobnosti“, kao i odlučivanje punoletnika sa smetnjama u psihofizičkom razvoju „uz podršku“ osobe od poverenja koju sam bira. Kako gledate na takvo rešenje?
S.D.: To je upravo primer formalnog pristupa koji u praksi nije primenljiv. Zakon polazi od pretpostavke da osoba može da izrazi volju i izabere „osobu od poverenja“, što u velikom broju slučajeva jednostavno nije moguće. „Brisanjem člana 85. i 86. Porodičnog zakona oduzima se, odnosno ograničava pravo roditelja na staranje o najboljem interesu deteta, ako postoje ozbiljni razlozi da se roditeljsko pravo produži. Ne može nijedna ustanova, nijedan zakon da bude iznad roditeljstva u slučaju kada se radi o detetu koje je usled bolesti TRAJNO nesposobno za normalno rasuđivanje i samostalnu brigu o svojim pravima i interesima… Usklađivati Porodični zakon sa Konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom po svaku cenu, prenebregavajući različite invaliditete i situacije, jeste strogi formalizam koji utiče na prioritetno pravo roditelja da se brine o detetu, bez obzira na njegove godine.“
Pored toga, ovakvo zakonsko rešenje predstavlja veliko dodatno opterećenje za porodice i roditelje koji su i inače marginalizovani. Umesto da im se omogući sigurnost i kontinuitet u brizi o detetu, oni se stavljaju u podređen položaj. Ono što je možda i najopasnije jeste to što se porodica gura u sekundarnu ulogu, a roditelji , koji požrtvovano i nesumnjivo najbolje brinu o svom detetu decenijama, praktično se izmeštaju iz centra odlučivanja. U takvim okolnostima, govoriti o „podršci“ je više formalnost nego stvarna zaštita prava.
Ž.S.: U svojim primedbama naglašavate da Centar za socijalni rad ne može biti iznad roditelja. Možete li to pojasniti?
S.D.: Centar za socijalni rad ima važnu kontrolnu ulogu, ali on ne može zameniti roditelja. Posebno ne u slučajevima kada je dete trajno nesposobno za samostalan život. U takvim situacijama, prenošenje odlučivanja na institucije znači udaljavanje od realnog života i potreba deteta. Roditeljstvo ne prestaje sa 18. godinom – naročito ne kod dece sa teškim invaliditetom.
Ž.S.: Da li možete da navedete konkretan primer iz Nacrta koji, po Vašem mišljenju, najbolje pokazuje apsurdnost i potencijalnu štetnost predloženih rešenja?
S.D.: Jedan od najočiglednijih primera je odredba po kojoj bi roditelj morao da traži prethodnu saglasnost organa starateljstva i da pribavi mišljenje štićenika prilikom preduzimanja složenijih zdravstvenih mera. U teoriji to možda zvuči kao zaštita prava, ali u životu – u realnosti – to je potpuno neizvodljivo. Kod teško bolesne dece često minuti odlučuju, posebno u hitnim situacijama.
Postavlja se pitanje kako Centar za socijalni rad uopšte može da ima potrebna i blagovremena saznanja da donese takvu odluku. Roditelj koji svoje dete neguje, vodi ga po lekarima i prati njegovo stanje dvadeset godina, ima daleko više znanja i iskustva o njegovom zdravlju od bilo koje institucije. Ovakva zakonska konstrukcija ne samo da je apsurdna, već je i potencijalno veoma opasna, jer umesto da omogući brzu i adekvatnu reakciju, uvodi dodatnu administrativnu prepreku koja može direktno ugroziti zdravlje i život deteta.
Ž.S.: Da li su predložene izmene u skladu sa principom „najboljeg interesa deteta“?
S.D.: Ne u potpunosti. Formalno se pozivaju na međunarodne konvencije, ali zanemaruju različitost invaliditeta i realne životne situacije. Princip najboljeg interesa deteta podrazumeva da se svaka odluka donosi u skladu sa konkretnim potrebama deteta, a u ovim slučajevima to znači da roditelj mora ostati ključni donosilac odluka.
Ž.S.: Koje konkretne predloge ste Vi i Udruženje „Sunce“ uputili Ministarstvu?
S.D.: Naš osnovni predlog je da se zadrže odredbe o produženom roditeljskom pravu – članovi 85. i 86. Porodičnog zakona. Takođe, predložili smo da roditelj i nakon punoletstva deteta bude zakonom prepoznat kao zakonski staratelj po prirodnom pravu. Posebno smo naglasili da u slučajevima kada je dete trajno nesposobno za samostalno rasuđivanje, i produženo roditeljsko pravo treba da bude trajno.
Ž.S.: Kako biste opisali stav roditelja koje ste predstavljali na javnoj raspravi?
S.D.: To je stav velikog broja roditelja dece sa teškim i višestrukim smetnjama u razvoju – da predložene izmene ne donose bolje rešenje, već unose pravnu nesigurnost. Mi ne tražimo ništa novo, već da se zadrži rešenje koje je već pokazalo da štiti najranjiviju decu.
Ž.S.: Šta očekujete u daljem toku zakonodavnog procesa?
S.D.: Očekujemo da nadležni ozbiljno razmotre primedbe struke i roditelja. Ovo nije pitanje formalnog usklađivanja zakona, već pitanje života dece koja ne mogu sama da se zaštite. Verujem da postoji prostor da se dođe do rešenja koje će istinski biti u njihovom najboljem interesu.
Ž.S.: Koju biste poruku poslali javnosti?
S.D.: Želela bih da javnost razume da se ovde ne radi o pravnim nijansama: ovim Nacrtom izmena i dopuna Porodičnog zakona data su ogromna ovlašćenja Centru za socijalni rad, na štetu bioloških roditelja. Roditeljstvo nije administrativna kategorija. Ne može Centar za socijalni rad biti ispred roditelja! Ovde se radi o stvarnim porodicama i deci koja zavise od svojih roditelja čitavog života. Društvo koje ne prepozna tu realnost, rizikuje da najranjivije ostavi bez adekvatne zaštite. Ako zakon oduzme roditelju pravo da štiti svoje dete, onda više ne govorimo o zaštiti prava – već o njihovom ukidanju.!
Izvor i fotografije: TV Ars Medija – portal
Tekst: Željko Savić
