Poljoprivredne penzije u Srbiji i dalje su na samom dnu lestvice primanja, uprkos redovnim procentualnim usklađivanjima. Iako se povećanja formalno odnose na sve kategorije penzionera, realnost na terenu pokazuje da su upravo bivši poljoprivrednici najviše pogođeni niskom osnovicom od koje se obračun vrši.
Dugogodišnji rad na njivama, u štalama i voćnjacima, bez radnog vremena i bez sigurnih prihoda, danas se pretvara u mesečna primanja koja jedva pokrivaju osnovne troškove života. Procentualno povećanje ne menja suštinu problema – kada je osnovica niska, i rast ostaje simboličan.
ŽIVOT NA SELU, PENZIJA ISPOD PROSEKA
Poljoprivredni penzioneri suočavaju se sa višestrukim izazovima: visokim troškovima grejanja, udaljenošću zdravstvenih ustanova i slabijom infrastrukturom. Njihova primanja često su ispod republičkog proseka, a razlika u odnosu na druge kategorije penzionera ostaje izražena.
Mnogi od njih nemaju dodatne izvore prihoda, niti mogućnost da kroz honorarne poslove dopune budžet. U poznim godinama ostaju oslonjeni isključivo na penziju koja ne prati realne troškove života.
PITANJE DOSTOJANSTVA, A NE SAMO BROJKI
Tema poljoprivrednih penzija nije samo ekonomsko, već i društveno pitanje. Reč je o generacijama koje su decenijama obezbeđivale prehrambenu sigurnost zemlje. Njihov rad bio je temelj ruralne ekonomije, ali se u penzionerskim danima taj doprinos retko vrednuje kroz adekvatna primanja.
Sve češće se postavlja pitanje da li je vreme za sistemske mere koje bi posebno tretirale ovu kategoriju, umesto da ostane u okviru opštih procentualnih usklađivanja.
IZAZOV ZA NADLEŽNE
Dok statistika beleži procentualni rast, realan standard poljoprivrednih penzionera ostaje skroman. Ukoliko se ne razmotri model koji bi ublažio razliku između kategorija, jaz će se dodatno produbljivati.
Poljoprivredne penzije tradicionalno jesu najniže – ali ostaje otvoreno pitanje da li će tako i ostati ili će se pronaći rešenje koje će doneti veću sigurnost onima koji su čitav život proveli radeći na zemlji.
