PARADOKS – ESEJ BEZ EPILOGA

PARADOKS KAO POZIV MIŠLJENJU

Paradoks… rascep u logici, mesto gde se razum sapliće, a značenje otkriva novu dimenziju. To je alat filozofa, umetnika i sanjara, izazov zdravom razumu koji poziva na dublje sagledavanje.

Možda ga ne razumemo jer ne govorimo njegovim jezikom. A njegov jezik je tišina između tvrdnji.

TRANSPARENTNA ZAGONETKA

Postoje mnoge paradoksalne situacije i ljudi na to gledaju kao neobičnost, neverovatnost, ne shvatajući da je sam slučaj paradoksa složeniji od njihovog razmišljanja. Smatram da paradoks nije logička zabuna, već nagoveštaj koji deluje poput zagonetke, znak, poziv, objava, da bi bio što transparentniji, da se poruku uspe shvatiti što više zatečenim. Verujem da paradoks ima cilj, da je pozvan i da ima duboko komunikativni karakter.

Umesto da ga otklonimo, paradoks nas poziva da mu se približimo, ne logikom, već slušanjem.

LICE KOJE NE ŽELI DA SE DEFINIŠE

Paradoks nije greška. On je neizdrž, osmeh kosog pogleda u svet koji vapi za ravnom linijom. Pojavljuje se kao da dolazi iz sveta gde pravila nisu ukinuta, nego odložena, radi lepote u neskladu. Doteran mislima, ukrašen sumnjom, obavijen nekom vrstom tihe nužnosti, on istupa pred nas kao devojka spremna za životnu odluku da bi u presudnom trenutku ne izgovorila DA, jer zna više nego što sme reći.

Umesto rešenja, nudi boravak. Umesto kraja, pogled.

TREĆA MOGUĆNOST

Paradoks je misao koja je krenula ka istini, ali se u hodu zaljubila u puteve, ne želeći kraj. Kraj bi značio rešenje, a rešenje je univerzalni lek svih problemа.

Doteran lepotom misli, paradoks se pojavljuje pred našim sudom. U odori od logike, sa mašnom intuicije. Kad pomislimo da smo ga osvojili, on nas pogleda u oči, okrene se i ode. Ne iz hira, hoće da ga pratimo.

U svetu koji traga za tačnošću, paradoks čini prostor za osećaj. On je filozofija koja štiti čoveka od neuspeha, jer on uči da ni neuspeh nije neuspeh. U svetu binarnog, gde su samo dve mogućnosti izbora; istina/laž, uspeh/neuspeh, hop ili trop, paradoks nagoveštava treću mogućnost: da je vrednost u riziku, snazi i veštini pitanja, a ne u gotovom ili pod staklenim zvonom.

Paradoks ne razdvaja, on spaja ono što se činilo nespojivim. Istina može imati više od jednog lica.

ESEJ BEZ EPILOGA

Paradoks dopušta da u istoj rečenici budemo u pravu i zapitani. On nam ne nudi vrata da izađemo, nego prozor da bi imali svoje svetlo. Uči da se izgovori „ne znam“, kao početak stvarnog mišljenja. Paradoks je poziv, ne doživljavajmo ga kao prepreku, treba ga voleti, kao devojku koja ne želi da postane nevesta.

Zato ga volimo romantično, zbog naših nesklada, a ne kao nekog ko nas ne voli. Treba ga pisati kao poeziju, čitati kao molitvu, izgovarati kao odbranu. On je vrsta tihe pobune protiv sveta koji meri sve u decimalama.

Ne plaši se paradoksa. On je kao romansa koja ne želi epilog.

Esej o paradoksu nije teorija, već milost jednog susreta, između misli i osećaja, između čoveka i sveta.

I dok ga pratimo kroz rečenice, misli i osećaje, osećamo da nas ne vodi ka kraju. On zna put i zna da kraj nije mesto gde će se misao zaustaviti, već gde će se čitalac zapitati: „Šta ovde nedostaje?”

To što nedostaje, nije greška autora. To je poziv paradoksa da sami besmislu odredite smisao.