NEBOJŠA KRLJAR I NJEGOV KNJIŽEVNI SVET

NEBOŠA KRLJAR, PISAC ROMANA ZLATNI KRST I NOVA ALEKSANDRIJA

U vremenu kada se pažnja meri sekundama, a dubina zamenjuje površinom, pojavljuje se glas koji ne diže galamu, ali odjekuje. Nebojša Krljar, pisac romana Zlatni Krst i Nova Aleksandrija, stvara literaturu koja ne traži publiku, već je gradi. Njegove rečenice nisu samo stilske konstrukcije, one su unutrašnji pejzaži, mesta gde se čitaoci ne gube, već pronalaze.

U ovom izdanju Književnog kluba donosimo recenziju msr Ivane Tanasijević, fragment iz Krljarevog vizionarskog romana Nova Aleksandrija – dela koje istovremeno opominje i nadahnjuje, kao i ekskluzivni intervju sa autorom, u kojem otkriva šta znači pisati između dva sveta: onog u kom živi i onog koji stvara.

Ako ste u potrazi za knjigom koja ne nudi odgovore, već postavlja prava pitanja, možda ste upravo pronašli sledeće štivo koje će vas zadržati minut duže u tišini nakon poslednje stranice.

Krljarev roman Nova Aleksandrija s pravom nazivamo, delo, jer je u 2024. godini proglašen za najbolji roman na srpskom jeziku u dijaspori, ovenčan prestižnom nagradom „Rastko Petrović“ koju dodeljuje Matica iseljenika i Srba u regionu.

RECENZIJA

NA PRAGU NOVE ALEKSANDRIJE

msr Ivana Z. Tanasijević – književna kritičarka

Nakon svog prvog romana pod nazivom Zlatni krst, kojim je zakoračio na književnu scenu, predstavivši se kao pripovedač koji svoj narativ gradi na tradiciji, gde svoje junake smešta u prostor relativno bliske prošlosti, novi roman Nebojše Krljara doneće naizgled izmenjenu perspektivu. Promišljajući na simboličkom planu sadašnji trenutak, oslikavajući čovečanstvo na putu osipanja humaniteta u najširem smislu, roman Nova Aleksandrija promisliće mogući ishod takvog koncepta civilizacije, predstavivši jednu neveselu sliku sveta daleke budućnosti. Međutim, budući da novi roman Nebojše Krljara za svoju osnovnu idejnu nit takođe ima promišljanje društva u najširem smislu, i to sa snažnim simboličkim planom u svom osnovnom sloju, možemo reći da je autor ostao veran poetičkim principima utemeljenim u svom prvom književnom ostvarenju. S druge strane, budući da je Nova Aleksandrija donela usložnjavanje tehnika, perspektiva i postupaka, možemo reći da novi roman predstavlja i svedočanstvo o razvoju i književnom sazrevanju samoga autora.

          Koncipirajući svoj drugi roman na složenom pripovednom i simboličkom postupku, Nebojša Krljar stvoriće jedno intrigantno štivo, čiju semantiku i međuzavisnost naizgled odvojenih celina čitalac postepeno razotkriva. Što više zapitanosti, više i čitaočeve zainteresovanosti za tekst, pa će tako autor izgraditi narativ u kome će sličnosti i razlike odvojenih pripovednih tokova stvarati svojevrsnu pripovednu igru. Uvodeći čitaoca u tri vremenski i prostorno odvojene tačke, sa parlelama na značenjskom i simboličkom planu, kroz umnoženost centralne ličnosti romana, autor vešto izvodi osnovnu propovednu nit, čija se mozaička struktura značenjski razotkriva u završnici romana.

          Kroz identitetsku umnoženost centralne ličnosti, autor će izgraditi tri odvojene figure romana, sa snažnim simboličkim uporištem. Marija i njen odnos sa drugim junacima, čiju će simboličko-semantičku poziciju čitalac postepeno otkrivati, biće područje izgradnje osnovne ideje romana. Tako jedan kompozitor, jedan general i jedan kockar, kao imanentni delovi bića glavne junakinje, oslikavaju različite aspekte moderne civilizacije. Na taj način, kroz višestrukost perspektiva, Nebojša Krljar u svom novom romanu stvara jednu zaokruženu sliku modernog sveta.

Noseći na simboličkom planu koncept umetnosti i progovarajući o njenoj poziciji u savremenom svetu, kroz figuru kompozitora autor gradi jednu neveselu sliku sveta, u kojoj je primetno osipanje svih humanih vrednosti. Suočavajući se sa modernom civilizacijom i društvom u kome imperativ postaje trka za profitom, umetnik se transformiše i određuje kroz odnos sa jednim takvim svetom. Na putu od pobune, preko rezignacije do potpunog poraza u suočavanju sa realnošću savremenog sveta, kompozitor se ukazuje kao svojevrsni simbol umetnosti, poražene do krajnjih granica svoga bića.

 S druge strane, general, izgrađen u simboličkom kodu rata kao takvog, profilisaće autonomni svet destrukcije, nezavisan od svog okruženja. Utemeljen na vojnom redu i ratnim pravilima, fiktivni svet Nebojše Krljara progovoriće o destruktivnoj svesti savremenog čoveka. Bivajući oslikan u prostoru gde granica između realnosti i uobrazilje postaje fluidna, general postaje figura koja utemeljuje ideju o ratu koja stvara svoj svet, a koji postaje dominantni obrazac funkcionisanja društva.

I, na kraju, imajući ličnost jednog kockara za simboličko uporište poroka, bluda i razvrata savremenog čoveka, novi romana Nebojše Krljara zaokružiće sliku modernog sveta kao najniže tačke civilizacije. Kriza vrednosnog sistema savremenog društva, kao i humanitet razoren do krajnjih granica, postaće tako platforma za promišljanje budućnosti i sudbine jednog takvog sveta.

          Vešta pripovedna igra romana Nova Aleksandrija doneće svojevrsni obrt, koji, kroz Marijino priznanje o sopstvenoj identitetskoj umnoženosti, štivo uvodi u domen naučne fantastike i gradi jedan svet robotizovane budućnosti:

„Biotički čip veličine nokta malog prsta biće ugrađen u kognitivni deo na površini malog mozga. Moje kodno ime, nakon ugradnje, postalo je ime tog čipa, Android12uts. Od tog trenutka, ne postoji jedna odluka koju sam ja samostalno donela. Naravno, tako je bilo do dana ekplozije. Adam, sin đavola, glavom i bradom, podvrgao me je najokrutnijim testiranjima i izvrgao svako pravilo i odredbu našeg dogovora. U mene je usadio tri muškarca, čije sam živote iznova i iznova proživljavala. Uprkos svemu, ja sam im dala imena. Kada su već deo mene, red je bar da im kumujem. Tako je nastao Marko Krstić, Jovan Simić i Vanja Bojić.“

 S obzirom na to da je humanitet u romanu dostigao svoju najnižu tačku, projekat pod nazivom „Nova Aleksandrija“, izgradiće područje iz koga su uklonjene sve uporišne tačke poznatog sveta, a svi elementi humaniteta zamenjeni naučno-tehnološkim konceptom. Roman Nebojše Krljara predočiće nam tako sliku daleke budućnosti iz koje je uklonjeno sve ono što je čoveka činilo čovekom, a robotizacija sveta na najširem simboličkom planu ponudiće platformu za razumevanje jednog takvog koncepta.

Ako ništenje humaniteta sobom nosi novi način življenja, kritičko mišljenje biće prvi element uklonjen iz čovekovog bića. Programirani koncept mišljenja i delovanja, ideju o sveprisutnoj kontroli i svevidećem oku dovešće do savršenstva, pa će novonastali oblik života biti pod apsolutnom kontrolom Elite.

Religijski okviri nama poznatog sveta, projektom „Nova Aleksandrija“, biće izmenjeni kroz supstituciju religijskih simbola. Tako će ideja božanstva poprimiti novi, kompjuterizovani oblik, a dataizam postaće uporišna tačka religioznosti. Podatak u digitalnom svetu postaće tako najviša vrednost novoformiranog društva, podignuta na nivo božanstva.

Uklanjanje svih uporišnih tački humaniteta i stvaranje novog koncepta življenja, omogućiće i uništavanje prirodnih resursa, a sve zarad interesa privilegovanog sloja. Novi, tehnološki koncipiran svet, neće se ticati samo izmene čoveka i njegove svesti, već će novi koncept imati za cilj promenu celokupne stvarnosti, i to u skladu sa interesima Elite, što će propast humaniteta učiniti mogućim.

Slika budućnosti Krljarevog romana izgradiće na simboličkom planu koncept knjige kao centralne tačke i nosioca humaniteta, pa će se u svetu robotizovane budućnosti pisani dokument ukazati kao poslednja nada za spasenje čovečanstva. Traganje za rukopisom iz prošlosti predstavlja tako jedinu nadu za povratak na poznati način života, čime roman Nova Aleksandrija simbolički povezuje humanitet sa pisanim tragom, svetom knjiga, književnosti, i, na kraju, umetnošću u najširem smislu.

Iako oslikavajući neveselu sliku, kako poznatog, modernog sveta, tako i sveta budućnosti, koji je prirodna posledica puta koji je savremeni čovek odabrao, Nebojša Krljar svoj roman ne završava u pesimističnim tonovima. Izražavajući nadu da se projekat „Nova Aleksandrija“ ipak neće dogoditi, ostavlja čitaoca u optimizmu i nadi za očuvanjem humaniteta i sveta kakvim ga poznajemo.

Gradeći jedan intriganti pripovedni koncept, Nebojša Krljar napisao je roman koji drži čitaočevu pažnju, vodeći ga kroz pripovedni mozaik i igru preplitanja likova i događaja, koje postepeno otkriva i povezuje u značenjsku celinu. Progovarajući o aktuelnom trenutku osipanja humaniteta i gradeći sliku robotizovane budućnosti, na značenjskom planu autor gradi jedno angažovano delo, koje upozorava na put kojim je čovečanstvo krenulo, što ga čini više nego aktuelnim. Snažna simbolička struktura romana, sa rukopisom, knjigom i književnošću kao najsnažnijim uporištem humaniteta, afirmisaće umetnost kao poslednju tačku koja može da spasi svet. Na pragu nove Aleksandrije, roman Nebojše Krljara upozorava da se taj prag ne sme prekoračiti

FRAGMENT IZ ROMANA „NOVA ALEKSANDRIJA“ – Književni ESNAF – Beograd 2024. – urednica Branka Selaković

LEONIDA JE IMAO TRISTA BORACA

Oca nikad nisu našli, nije znao ni da li mu je Boldrik bilo pravo ime. Ma koliko se trudio da preko poznanika dozna više o očevoj prošlosti, to mu nikada nije pošlo za rukom. Sumnjao je da majka krije čitavu istinu. Ta tema je uglavnom bila prekretnica, kad god bi se poveli pregovori za eventualno pomirenje. Nije joj verovao ni reč zapravo. Otkako je otac formalno sahranjen i istraga obustavljena, o istom trošku je sahranio i nju. Nakon više godina potrage, ničeg opipljivog nije imao u rukama. Svako snoviđenje završavalo se diskusijom sa njegovim unutrašnjim glasom.

– Ostao sam ti dužan novaca na pokeru one noći i sad mi vedriš i oblačiš dane. Nije fer! – govorio je, opružen na krevetu intenzivne nege, gledajući u pravcu tavanice.

– Ti to pokušavaš, general-majore, da mi dodeliš i lik, i leš, i svoju nekompetenciju da ga nađeš? – smireno je govorio unutrašnji glas.

– Ah, proklet da si. Sve bih dao da saznam šta se dogodilo.

– Sa kim to govorite? – uđe u sobu sestra Marija i začuđenim, upitnim pogledom gledaše general-majora, očekujući odgovor.

– Šta si se udrvio? Treba li ja da popričam malo sa njom?  – proškripe glas.

– Ne, apsolutno ti nikako…! – krenu vrlo glasno, pa zatim ućuta. – Draga Marija, mislim da su mi ove doze lekova previše. Počeo sam da govorim sam sa sobom, ako mi verujete.

– Sam sa sobom, a nemate vremena za mene? – namignu. – Danas Vas oslobađam braunile i svih ovih cevčica. Slobodan ste čovek, general-majore!

U naredna dva sata, obišao je i uverio se u očajno stanje i moral u bolnici. Nešto je morao preduzeti pod hitno. Telefonske linije mu nisu bile na raspolaganju, lako naoružanje i vrlo malo municije bilo je prisutno na skladištu, ali ljudstvo je bilo u katastrofalnom stanju. Većina od tridesetak-četrdesetak vojnika u bolnici već su bili klasifikovani kao teški invalidi. Oko zgrade, već nije bilo ničega. Drvoredi su u ozbiljnoj meri porušeni, a stabla, opružena po sred prometnih ulica, samo predstavljaju dodatni problem. Iako su vrata za izlazak na krov bolnice prema letnjoj pozornici bila zaključana, iskoristio je mali trik sa ukosnicom i izašao na najvišu slobodnu tačku pod kontrolom svoje vojske. Jasno je bilo da se u slučaju prodora bilo kakve vojske u grad, mora pružiti otpor.

– Konačno su se karte izmešale, general-majore! Sada si teški autsajder, da budem precizniji, na svaki flop ulazićeš sa dvojkom i sedmicom.

– Šta ti to pričaš, dođavola? – trljao je slepoočnice besno.

– Kažem da sam ti potrebniji nego ikada. Šta god da želiš da uradiš od sad, pa na dalje, trebaće ti dosta sreće. Ne da uspeš, nego da preživiš. – kao i uvek, prijatnim glasom i veoma smireno, a general-major se okrenu prema zidu – eto i leđa mi okrećeš, ali ja ipak imam razumevanja za tvoje male nestašluke.

– Sreća je za slabiće!  – odbrusi.

– Ili je ipak nepodnošljivi mir za slabiće? – podsmehivao se unutrašnji glas zločesto.

– Samo ratovi pružaju pravim ljudima šanse, mir je za imbecile i mediokritete. – nakon par trenutaka tišine nastavi – U redu, tu ću se složiti sa tobom, mir je i za slabiće plodno tle.

– Da li me to osećaj vara ili si ti, general-majore, spreman za pregovore o saradnji sa mnom?

– Kako se varaš. Za pregovore su potrebne dve strane, a ti si ništa drugo do moja neobjašnjiva podstrana. Nemam ja šta sa tobom da pregovaram… – prekide ga glas u pola reči.

– Čak ni ako bih ti ponudio da te zauvek ostavim na miru?

– Imajući u vidu moje ratno iskustvo, jasno mi je da što su pregovori uspešniji, stanje je sve gore. Ne znam zašto ljudi i vojske uopšte pregovaraju?! Treba prestati ovog trenutka sa svakom vrstom pregovora. U tom slučaju, nijedna strana ne bi bila u situaciji da izneveri dogovoreno.

– Sviđa mi se kako razmišljaš i kako govoriš na teme koje su isključivo moja zasluga. – zločesti osmeh nakon svake izgovorene misli nije prestajao. – Onog trenutka, kada shvatiš da smo ti i ja, proton i elektron jednog istog atoma, biće nam obojici lakše.

– Atom poseduje i neutron. Ili si na trećeg člana zaboravio? – upitno je gledao u prašnjavi pod ispod sebe.

– Apsolutno ne! Tvoje je stanje takvo, da nam samo trenutno neutron nije potreban. I od svega, najvažnije svojstvo svakog atoma… – general-major mu upade u reč.

– Nedeljivost! Ali to ćemo još videti.

U danima koji su sledili, general-major je od doktora zahtevao pojačanu dozu antipsihotika. Rešio je da se po svaku cenu otarasi svog zlog zagovornika radi višeg dobra. Čak ni onog dana, kada je mobilna jedinica vazdušne odbrane pogođena, nije se osećao tako bespomoćno. Iako je u početku izbegavao da govori o svom zagonetnom sagovorniku, najzad je Mariji ispričao neke detalje. Ona je odveć imala dosta iskustva sa različitim tipovima pacijenata, pa je i u ovoj situaciji brzo reagovala. Uz doktorevu saglasnost, davala mu je klozapin. Zapravo, to je bio jedini preostali antipsihotik u bolnici koji je imao veliki broj potvrđenih pozitivnih dejstava kod šizofrenih cepanja, uslovljenih stresom ili tragedijama. U normalnim okolnostima, doktori ga uglavnom prepisuju jednom dnevno, i to pacijentima sa poodmaklim stadijumom šizofrenije, a general-major ga je uzimao po četiri puta. Nije želela da dozvoli da naudi sebi većim dozama, ali jednostavno, bila je i previše bespomoćna u situaciji u kojoj su se nalazili.

Radio-izveštaji, koje je uspela da uhvati pomoću jednog malog, džepnog tranzistora, nisu bili ni najmanje ohrabrujući. Neprijateljska vojska uveliko je krenula na potpuno čišćenje grada. Prema zvaničnim saopštenjima, preostalo civilno stanovništvo deportuju ka međunarodnoj zoni, dok pripadnike vojske šalju u pritvor do okončanja ratnih dejstava. Jasno je bilo, da je pitanje trenutka kada će neprijateljski vojnici upasti u zgradu bolnice. S vremena na vreme nestrpljivo je palila tranzistor u nadi da će čuti neki novi, pozitivniji izveštaj, ali to se nije dešavalo. Gubila je nadu da će se desiti nekakav čudesni vojni preokret, a ništa manje nije bila optimistična niti po pitanju general-majorovog daljeg oporavka.

Jutro je. U predratno vreme čitav kraj je mirisao na jorgovane iz glavne avenije. Na uglu Treće i Bulevara Aleksandra Velikog, bila je najbolja poslastičarnica u gradu. Odatle, niz šetalište, svi restorani su uredno služili najbolje lokalne konjake, čim biste seli za njihov sto. U luci, tranzitni brodovi trube glasno turističkim vodenim taksijima, da se sklone sa glavnog pristanišnog kanala i za uzvrat dobijaju još glasnije psovke i prekor. Sve te male stvari danas nedostaju Mariji. Pobrojana mesta su joj predstavljala omiljenu maršrutu u svakoj jutarnjoj šetnji. Čak, iako se rat ikada završi u ovoj prokletoj zemlji, takve šetnje više neće biti. Većina ovih mesta već je prvog dana neprijateljskog bombardovanja grada sravnjena sa zemljom. Podlakćena, stojala je na ivici krovne pozornice i gledala u nešto, što je nekada bio njen život.

– Nije valjda da maštaš o pogledima sa onih visokih planina u daljini? – prepade je pojava general-majora.

– Dete koje je umelo da mašta odavno je umrlo od radijacije, dragi moj.

– Nemoj tako, voljena moja Marija. Kakve bi koristi imala, da si sada na vrhu onih planina. – zastade, pa pokaza rukom i zagrli je. – Od drveta ne možeš ništa naučiti, orao te neće naučiti letenju, a ni svi drilovi ovoga sveta te neće učiniti jačom od mrkog medveda. – Marija se konačno nasmeja i zaplaka. – Stradalni čas otkucaće pre ili kasnije i za nas. Ja bih da taj čas provedemo zajedno. Valjalo bi, da po katkad i nešto zapišeš iz ovih naših dugih razgovora. Osećam, da naša veza postaje sve čvršća i čvršća, iako smo iz dana u dan sve trošniji. Mi smo ljudi vođeni idealima, a ja sam za svoje spreman i život da dam. – Marija zausti da kaže nešto, ali joj on nežno pređe kažiprstom preko usana i nastavi da govori. – Što su apostoli bili Isusu, što je Platon bio Sokratu, to si ti meni, draga Marija. Pitam se, šta će ljudi govoriti o nama, za dve hiljade godina? Isus je imao priliku da se pokaje i spasi život, ali je odlučio da ostane dosledan. Da li misliš da bi postao to što jeste da je napustio svoju misiju i ideale? – Marija je samo ćutala i odmahivala glavom. – Sokrat je tesnom većinom poslat u smrt, a imao je priliku da se pokaje i napusti Atinu. Da li misliš da bi postao to što jeste da je odabrao lakši put i izabrao sudbinu mediokriteta? Marija, kad dođe sudnji čas i neprijateljska noga kroči na ovo tle pred nama, da li misliš da ću tražiti pomilovanje, ili se kriti u dronjcima prosjaka? Ono što danas učinimo, odjeknuće u večnost, voljena moja.

– Kako to misliš danas? I o kakvoj večnosti govoriš? – trže se iz zagrljaja i zagleda ga sa blagim nepoverenjem.

– Nemaš razloga za brigu. Svi viši vojni činovi nisu ništa drugo, nego dobre babice. – pojavi se grimasa na Marijinom licu, ali posle par sekundi ona prasnu u smeh.   – Da, da. Sa godinama napredujemo u činu, objektivno fizički možemo učiniti sve manje, ali naša pomoć i stručnost, kada je to potrebno, može stvoriti dosta novih života. Sve ovo što ti govorim, ne olakšava tvoju nezavidnu situaciju, to znam. Međutim, zapitaj se, vredi li umreti kao običan civil, jedna neznatna statistička greška?

–Ti ne vidiš pred nama novo svitanje? – zabrinuto uzdahnu.

– Ja nemam vremena da zapišem svoju poruku novim generacijama. Kao i Isus i Sokrat, zavisiću od svojih savremenika da to učine za mene. Ponavljam, voleo bih da sudnji čas dočekamo zajedno, ali sve izvesnije mi se čini da to neće biti tako. Poslušaj me, ne moli za milost. To je pitanje koje sadrži više baruta u sebi, nego sva pomilovanja ovog sveta. Kada se o Sparti bude govorilo za dve hiljade godina, svi će govoriti o tebi i meni, ne o Leonidi. On je imao trista boraca, a mi samo jedno drugog.– nakon kraće ćutnje, saže se i pokupi nekoliko lego kockica koje su ležale u prašini – Znaš li ti da je lego kocka najsavršenija igračka na svetu? – Marija pogleda u njegove pune šake kockica i kroz smeh uze nekoliko za sebe. – Praktično su neuništive, ove je eksplozija donela ovde i vidiš, i dalje cele i uklapaju se jedna u drugu. Neodoljivo me podsećaju na atome, stabilnu vezu… – Marija prekrsti prste obe ruke u pesnicu, koju nasloni na njegove grudi. – I neraskidivu, tako je, Marija. Nema stvari na svetu koju ne možeš predstaviti ovim malenim genioznim delom. Ipak i kao takve, nedostaje im dve ključne stvari. – očekivao je bilo kakav odgovor, ali njen bledi pogled dade mu znak da nastavi. – Nedostaje im ideja i mašta!

– Nije li to jedno te isto? – Marija napravi nekoliko koraka i sede u prvi red pozornice. Isto učini i general-major.

– Sa idejom se rodiš, a mašta dolazi znatno kasnije. – Poslužiću se još jednom najgenijalnijom igračkom na svetu. Vidiš, neko je došao na ideju da stvori jedinstvenu kocku, mnogo njih, u nebrojeno različitih veličina i boja, ali potpuno funkcionalnih, da mogu u svakom trenutku biti povezane jedna sa drugom, bez obzira na osobene razlike. Početna misao je bila, laik bi pretpostavio – razvoj motornih veština dece. Apsolutna glupost. Ideja tvorca je bila stvoriti igračku, kojom će omogućiti svakom detetu na ovom svetu da, uz malo mašte, samostalno kreira svoju najdražu igračku. Uz to, daće mu mogućnost da kada se zasiti „najdraže igračke“ na svetu, istu rasturi u paramparčad i u naletu energije nove mašte, stvori nešto sasvim novo. Da li me razumeš sada?

– General-majore, čemu sve ovo sada? Sati ili, u najboljem slučaju, dani, dele nas od smrti… – prekide je.

– Voljena moja Marija. Svaka moja reč je nova lego kockica. Doći će čas, kada ćeš uz malo mašte od svega ovoga što ti govorim, stvoriti najfiniju „tvar“ čijoj će se genijalnosti svet diviti. – Marija briznu u plač. – Ključ ka ostvarenju božanskog statusa, biće naš um, nikako osećanja.

– Kakav božanski status? Ja samo želim da živim, generale! Želim svoju porodicu, želim da rodim dete, želim da imam nekog o kome ću brinuti, držati i milovati kao malo vode na dlanu. – suze su neumitno lile nakon što sve prethodno izgovori u dahu.

– Želim, želim, želim… – podrugljivo prozbori general-major. – Želje se ne ostvaruju tako što jako, najjače nešto želiš. Želje se ostvaruju kroz krv, znoj i muku. Pažljivo me slušaj, za to ostvarenje ti moraš koristiti samo sopstveni razum, nikako osećanja. – u tom trenutku se na krovu pojaviše petorica vojnika koje je nešto ranije odabrao za pripremu odbrane. – Obrati pažnju, Marija. Klipani! – ustade i poče da ispituje vojnike – Šta najviše volite da jedete? – skoro istovremeno, svi odgovoriše nešto različito, od pice, preko pasulja do danskog peciva i jogurta. – Čuješ li, Marija? A koliko je osam puta pet? – u glas svi odgovoriše četrdeset. – Vidiš li razliku između razuma i osećaja, u ovom slučaju šta im najviše godi na trpezi. Oni sada mogu pričati o ugodnosti hrane do preksutra, jer ne zahteva prisustvo razuma. Ne zahteva prisustvo ta dva procenta sivih ćelija, koje će nam biti apsolutno neophodne da dočekamo vanprostornu i vanvremensku večnost. Znam da je sve ovo dosta za tebe, ali i znam koliko možeš. Pokupi sve što je živo i spusti u prizemlje na prijemno. Nema potrebe da ih presvlačiš u bolničke pidžame, zna neprijatelj ko je ranjen od gelera, a ko je pao sa kruške.       – Marija potvrdno klimnu glavom i nestade iza metalnih vrata. – Slušajte ovamo, prekinite sa čišćenjem tog pepela i prašine, prvo što će primetiti i slepac na dvogledu, drugo, jer su nam potrebni. – udari vojniku ćušku, pa nastavi – i prašina… – ponovi postupak ćuške – i pepeo… – podeli svoj petorici – i neprijatelj.

Plastični eksploziv, koji su imali na raspolaganju bio je visokog kvaliteta i po samoj prirodi veoma lak za skrivanje i postavljanje. General-majoru je isti dopremio načelnik još onog dana kad je naredio uspostavljanje prelaznog vojnog štaba u prostorijama bolnice. Građevinski plan i struktura osnove bolnice još odavno su mu bili poznati, ali nije znao apsolutno ništa o zgradama u okruženju. Stambena zgrada na drugoj ulici, iz koje je pretpostavljao da su doletele lego kockice, imala je granatom oštećene zidove četvrtog i petog sprata, pa se lako moglo primetiti da je u pitanju jeftinija gradnja nego što je to slučaj sa zgradom bolnice. Raspolagao je sa osam stotina štambilja plastičnog eksploziva Ce-4 spremnog za upotrebu, ali i dovoljno erdeksa, gde bi uz pomoć pentraritritol tetranitrita, kojeg ima četiri bureta u donjem magacinu, mogao da napravi dodatnih tri do četiri hiljade izuzetno opasnih eksplozivnih punjenja sličnih češkom semteksu. Daljinskih detonatora imali su svega dvadesetak i to ga je mučilo. Lakim korakom se spusti do uništenog generatorskog postrojenja da proveri u kom stanju se nalaze koturovi običnog te-en-te štambilja. Molio se u sebi da ih kiša nije oštetila. Usput vide da je Marija uveliko iščistila sobe i svela ranjenike u prizemlje. Svaki kotur je na sebi imao otprilike stotinu pedeset metara štambilja, međutim, dva su bila neupotrebljiva. Dani besomučne kiše i njihovo skladištenje, na praktično otvorenom prostoru učinili su svoje. Dok je psovao sebi u bradu i pokušavao da suve kolutove zakotrlja kroz hodnik, naiđe Marija.

– Ništa ne može da prođe bez mene. – nasmeja se i provuče se sa druge strane kotura, te zajedno uvukoše jedan u hodnik. Ostala dva general-major pomeri sam.

– U šaltersko ćeš prebaciti sve kutije na kojima piše erdeks (RDX) i sva četiri bureta pentraritritol tetranitrita. Erdeks kutije su poprilično teške, jer je u čvrstom stanju, a… – prekide ga Marija.

– A ovaj tetranitrit je slične konzistencije kao nitroglicerin, nemoj mi samo reći da ti treba i neko blato iz velnesa, tributil i antioksidant? – širom otvorenih očiju i vilice opuštene do poda, gledala ga je u neverici, kada on potvrdno klimnu glavom. – Majke ti, pravićeš eksploziv?

– Ni kamen na kamenu neće ostati, hajde, požuri sa tim, nemamo mnogo vremena. – potapša je po ramenu i projuri kroz prijemno odeljenje, gde su po podu ležali, ni živi, ni mrtvi.

U narednih sat vremena, general-major obiđe četrdesetak zgrada, sve od prve ulice do devete, niz šetalište Bulevara Aleksandra Velikog. Najvažnije mu je išlo na ruku, sve zgrade su bile stare, loše gradnje i svi noseći stubovi, u preseku, nisu bili veći od devedeset puta devedeset. Za demoliranje takvog stuba biće sasvim dovoljno osamdeset grama semteksa na svaki stub. U devetnast zgrada postaviće daljinske detonatore, koji će, nadao se, sem destruktivne moći raspaliti i gasno napajanje u zgradama, pa samim tim pokrenuti ostala tri eksploziva na ostalim nosećim stubovima. Odluči da se popne do samog vrha zgrade preko puta bolnice i odatle sagleda bolje dokle je neprijateljsko čišćenje grada stiglo. Sa zgrade bolnice dvogledom je mogao videti da izlaska iz grada nema, ali se nadao da neprijateljski oficiri žele osvetu. Nadao se da žele da učine sa gradom i poluostrvom, isto što je i on učinio lani. Spržiti sve do temelja.

RAZGOVOR SA AUTOROM

PIŠEM DA BIH OSTAO ISKREN

Nebojša Krljar, sa svojim romanima Zlatni Krst i Nova Aleksandrija, već je izgradio prepoznatljiv stil koji spaja duboku emotivnost, društvenu kritiku i vizionarsku imaginaciju. Njegov život u SAD, (Majami – Florida) porodična dinamika i veza sa zavičajem čine ga idealnim sagovornikom za razgovor o umetnosti u doba globalne rasejanosti. U kulturnoj klimi u kojoj pisci često deluju na marginama, a kvalitetno stvaralaštvo ostaje u senci marketinške gungule, ovakav oblik saradnje deluje kao čin poverenja i iskrene brige za kulturno dobro.

Intervju koji sledi nastao je kao želje da se jedan autentičan književni glas čuje jasnije. U vremenu kada pažnja traje koliko i jedan uzdah, ovo je pokušaj da se zastane. Da se pita. Da se čuje. Da se pročita!

Info Vizija – Beograd

West Chester – Miami 07.07.2025

Razgovorao: Ilija Šaula

Dragi i uvaženi kolega vaš roman Nova Aleksandrija proglašen je za najbolji roman u dijaspori 2024. godine i ovenčan književnom nagradom „Rastko Petrović” koju dodeljuje Matica iseljenika Srbije. Voleo bih da nam opišete taj osećaj kada vam vaše stvaralaštvo priredi tako divan trenutak, rekao bih vredan koliko i stvaranje? 

Koliko god da pisci govorili da ne pišu zbog nagrada, isto toliko je teško reći da nagrade ne prijaju. Nagrada uz čast, predstavlja i veliku obavezu za budući rad. Rastko Petrović. Njegovo ime, doprinos srpskoj književnosti i diplomatiji su veoma istorijski bitni, samim tim i nagrada dolazi sa određenom dozom pritiska i visokim očekivanjima. Pristup čitalačke publike prema mojim delima se drastično promenio od manifestacije u Orlandu. Kritički osvrti, komentari, neprocenjivi pogledi na određene aspekte mojih dela, pomažu mu umnogome u pripremi novih tekstova. Ranije nisam mogao pronaći pogodne “beta” čitaoce, a danas moram skraćivati listu. Kao što sam to naveo u svom obraćanju na dan prijema nagrade, lični uspeh bih ipak podelio sa neumornim timom okupljenim oko Književnog Esnafa iz Beograda, recenzentkinjom Ivanom Tanasijević i urednicom Brankom Selaković. Njihovo znanje i stručnost su u velikoj meri doprineli da sirova verzija Nove Aleksandrije preboli “dečije bolesti” i dospe do završnog preseka vrednog ovako značajne nagrade. Uz dužno poštovanje zahvaljujem se Matici iseljenika Srbije i žiriju koji je ovako visoko ocenio moj rad.

Da li vam je neki od vaših likova „pobegao“ iz okvira i zaživeo svojim životom – van vaše kontrole i namere?

„Svakako. Ja ih čak i ohrabrujem u tome. U trenucima tišine su jako dobri sagovornici. Svaki je u polasku dobio predodređeni model, u neku ruku društveno prihvatljiv, a onda su njihove devijacije poput nepoznatih, matematičkih varijabli dovele do različitih rezultata. Shodno tome, neki su dobili više prostora, a neki nestali iz dela.“

PISANJE JE MOJA VRSTA TIŠINE U KUĆI PUNOJ GLASOVA I KORAKA

Kako uspevate da pišete uprkos radnim i porodičnim obavezama – postoji li „tajni tunel“ u vašem danu koji vas vodi u prostor stvaranja?

„Pošto su radne i porodične obaveze egzistencijalno važne, najčešće pisanje trpi i čeka. Više bih to definisao kao tamni vilajet. Uzmi mnogo kajaćeš se, uzmi malo kajaćeš se. Jako je teško držati ljuljašku života u potpunom balansu, tako da su neko ili nešto uvek zapostavljeni. Pisanje je moja vrsta tišine u kući punoj glasova i koraka. Nemam strogo određeno vreme, ali imam neki unutrašnji alarm koji se uključi kad osetim da me neka rečenica čeka.“

Da li se umetnost rađa lakše iz tišine ili iz haosa života?

„Ponekad je umetnost kao dete koje se probudi u trenutku kad svi u kući spavaju, a ponekad kao ideja koja zapišti u popodnevnoj saobraćajnoj gužvi. Ako bih čekao idealne uslove, ništa ne bih napisao. Uslovi haosa su stvaralački i pokretački, a biti pod pritiskom koji možeš kontrolisati je privilegija.“

Pojavljuje li se rodna zemlja u vašim romanima kao topos, kao simbol ili kao čežnja?

 „Zavičaj je za mene kao podzemna reka – ne vidi se uvek, ali teče ispod svakog pasusa i ja znam da je tu na sigurnom. Zavičaj je prva ljubav, prva pesma, prvi gol, prve trešnje, prvi ujed komarca, prvi propušteni autobus, sve što je važno se nekako prvo tu desilo. Međutim, bojim se da će dolazeće generacije ostati uskraćene za zavičaj čak i u formi pojma. Zavičaju preti status arhaične reči u veku masovnih migracija.“

DECU UČIM SRPSKI

Da li verujete da pisac koji živi izvan svog jezičkog podneblja piše drugačijom tananošću – osluškujući reč i kao gubitak i kao utočište?

„Kad si daleko od jezičkog područja u kom si odrastao, svaka rečenica postaje čin očuvanja. Svoju decu učim srpskom jeziku. Još su mali da bi shvatili koliko mi je to važno. Znanje srpskog jezika im možda ne bude nikada u životu od funkcionalne važnosti, možda će i na to gledati kao uzaludno utrošeno vreme kada mene ne bude. Svaka reč maternjeg jezika je duplo teža kad nema ko da je čuje.“

Ko je vaš idealni čitalac – i postoji li neko kome nikad ne biste preporučili svoje knjige?

„Žednome na plaži ovog leta bih preporučio „limunadu“, ležaljku i suncobran. Nova Aleksandrija ne pruža taj komfor, tu distrakciju. Nova Aleksandrija žulja nerve, ne zbog sadržaja, nego više zbog neizbežnosti njenog življenja u vremenu pred nama.“

Da li verujete da roman u 21. veku još uvek može menjati nečiji život, ili je to nostalgija za vremenima kada se više čitalo nego skrolovalo?

„Ni čitanje po svaku cenu, ne znam koliko je dobra donelo. Danas iz daleka možete prepoznati osobu koja čita prave stvari. Kad bismo sabrali sve pročitano u dnevnom prelistavanju društvenih mreža, sumnjam da je bilo koja generacija čitala više od nas. Roman kao takav, neće opstati, jer iziskuje vreme da bi se došlo do poruke. Daleko je duži od es-em-esa sa promo kodom.“

USPEH JE PROCES, A JA SAM JOŠ NA SAMOM POČETKU

Ako biste mogli da pošaljete sebi poruku u vreme kada ste pisali svoj prvi roman – šta biste rekli?

„Možda bih rekao sebi da ne brinem toliko o tome kako će sve zvučati kad se završi, već da više verujem instinktu trenutka. Da se ne plašim pogrešnih koraka, jer će upravo oni izgraditi put kojim vredi ići. Možda bih upozorio da neće svaka rečenica odjeknuti jednako snažno, ali će neke od njih naći svoje mesto u neočekivanim čitaocima. I da ne zaboravim radost pisanja, čak i onda kada se čini da sve ide protiv mene. Više bi to bilo pitanje za preispitivanje. Ko si ti posle ovoga? Verovatno danas ne bi bilo ni ovog intervjua.“

Koje vrednosti želite da vaša deca ponesu iz vašeg primera – ne vaših reči, već života?

„Posvećenost cilju čak i kad niko ne gleda, jer tiha voda, breg roni. Takođe sposobnost i spremnost na dugotrajno odricanje zarad većeg dobra.“

Kakva je vaša najintimnija definicija uspeha – ona koju nikome ne kažete?

„Sunce na zalasku, s čašom Beluga votke stojim na terasi i ne čujem ništa osim pelikana i šuma talasa. Lanena košulja i pesak u kosi… podsećaju me da to nisam ja na terasi, da ja nemam kuću na obali mora, a nemam ni kosu na kraju krajeva. Do duše imam nešto u šta zdušno verujem dok preko „Skajpa“ gledam zelene obronke Goča i Stolova. Uspeh je proces, a ja sam još na samom početku.“