Dozvolite gospodine da Vas predstavim našim čitaocima: Vi ste KNUT FLOVIK THORESEN, norveški istoričar i istraživač čije ime ostaje zlatnim slovima upisano u istoriju srpskog naroda. Razlog za ovaj intervju je Vaša knjiga na norveškom jeziku koju sam prevela kao MRTVI NA KRVAVOJ CESTI. Vi ste prvi istraživač koji se bavi Srbima, a ne Jugoslovenima , kao ratnim zarobljenicima u Norveškoj od 1942 – 1945.godine.
Ovde precizno iznosite sve šta je do sada namerno bilo prećutkivano, pa tako i celovit popis Srba. Kod Vas postoji ustaštvo i žrtve ustaške NDH u popisu sa imenom i prezimenom, godinom i mestom rođenja i datumom smrti?
Ovo je težak, ali važan posao. Trenutno radim zajedno sa norveškim istorijskim institucijama na prikupljanju sve dokumentacije o zarobljenicima, kako bismo izgradili pouzdanu bazu podataka sa svim relevantnim podacima. Mi već znamo ko su ti zarobljenici bili i već sada možemo zaključiti da su zarobljenici u najvećoj meri (između 93 i 95%) bili etnički Srbi, kao i da je otprilike polovina njih došla iz Nezavisne Države Hrvatske. Između ostalog, 1.700 njih je prodato Nemcima kao robovska radna snaga, kako bi radili za njih u nemačkom okupiranom delu Norveške na izgradnji infrastrukture za severni deo Istočnog fronta.
Zarobljenici iz NDH su uglavnom dolazili iz Istočne Bosne, Kozare, sela oko Jasenovca i, ne manje važno, sa Korduna, Banije i Like. Čitave srpsko-pravoslavne zajednice bile su uništene — dok su žene, deca i starci ubijani, mladići i muškarci sposobni za rad slani su u različite delove nemački okupirane Evrope kao robovi. Njihova vrednost se svodila isključivo na radnu snagu. Na taj način Norveška postaje svojevrsna ispostava ustaškog genocida.
Posle rata, zarobljenici su predstavljani kao Jugosloveni, partizani i komunisti. Takav pristup je veoma pojednostavljen i briše genocidnu dimenziju događaja. Ne nazivate Jevreje koje su Nemci slali u Aušvic — Nemcima; oni su slati zato što su bili Jevreji. Na isti način, veliki broj zarobljenika iz NDH bio je poslat kao robovska radna snaga upravo zato što su bili pravoslavni Srbi.
Prikupljamo svu dokumentaciju iz arhiva u Srbiji, Hrvatskoj, Nemačkoj, Norveškoj i drugim mestima. Samo kroz ozbiljan i objektivan empirijski rad možemo zaključiti.
Knjigu prevodite na srpski jezik i recite nam kad možemo očekivati promociju i gde?
Knjiga ‚Mrtvi na krvavom putu‘ objavljena je sada u decembru u izdavačkoj kući Prometej u Novom Sadu. Planiramo promocije na više mesta u Srbiji, a verovatno i na drugim lokacijama. Međutim, pošto je knjiga malo kasnila, videćemo gde će se promocije održati.
Norveško izdanje je objavljeno 2024. godine i u Norveškoj je veoma dobro primljeno. Između ostalog, norveško Ministarstvo kulture otkupilo je 1.000 primeraka za sve biblioteke u Norveškoj, što je uspeh koji autori retko postižu.
Nadam se da će knjiga biti dobro prihvaćena među Srbima, jer je ovo veoma važna priča koja povezuje Norvežane i Srbe.
Da li ste došli do dokumenta sporazuma Kvisling –Pavelić o slanju 300 vojnika?
Da li je istina da su norveški vojnici bili na Kordunu i ispomagali ustašama u klanju Srba i srpske dečice?
Verovatno mislite na norveške SS jedinice koje su bile u oblasti Kostajnice oko dva meseca tokom jeseni 1943. godine na putu ka istočnom frontu. Međutim, njih su regrutovali Nemci, a ne Kvisling. Takođe, nije dokumentovano da su ubijali ili da su sarađivali sa ustašama.
Posle rata svi koji su preživeli bili su osuđeni pred norveškim sudovima za veleizdaju.
Vi ste se rodili 1971. g. u gradu Narviku, gde je bio i veliki logor. Šta ste sve iz Arhiva otkrili?
Rođen sam u Narviku. Ovaj grad je bio strateški važan tokom Drugog svetskog rata. Grad je 9. aprila 1940. napadnut i okupiran od strane nemačkih snaga, ali je u jednom periodu bio oslobođen od norveških i francuskih snaga. Norveška je bila jedna od retkih zemalja koja je uspela da se bori protiv Nemaca; borbe u Norveškoj trajale su dva meseca pre nego što je nadmoćna nemačka vojska uspela da okupira celu zemlju.
Nemcima je bilo potrebno da grade puteve i železnicu kako bi dopremali opremu ka severnom delu istočnog fronta. Zbog toga su u Norvešku dovođeni srpski zarobljenici. Logor koji se nalazio u Narviku zvao se Beisfjord i bio je najveći i najbrutalniji logor u Norveškoj. Tokom nekoliko meseci, od leta 1942, u ovom logoru je umrlo 82% zarobljenika.
Veliki deo dokumentacije o logoru čuva se u norveškim i nemačkim arhivima, kao i u Vojnom arhivu u Beogradu.
Vaš istraživački zanos odvodi Vas i u istoriju ratova od 1850.g. Recite nam nešto o tome i o knjigama koje ste do sada publikovali?
Napisao sam 20 knjiga, od kojih su dve posvećene srpskim zarobljenicima u Norveškoj. Ostale knjige bave se različitim vojnim i ratnoistorijskim temama, kako iz Drugog svetskog rata, tako i iz drugih sukoba. Takođe radim za istorijske institucije u Norveškoj, kao i za medije i izdavačke kuće na drugim temama.
Po struci sam istoričar i radim na doktorskoj disertaciji o ranjenim norveškim ratnim veteranima i o tome kako ih je društvo primilo nakon Drugog svetskog rata. Neke od mojih knjiga su prevedene i objavljene u SAD i u Srbiji.
Vaše učešće u dokumentarno igranom filmu 33 Andjela je pridonelo da film bude dva puta nagradjen na medjunarodnim filmskim festivalima, gde se objektivno prikazuje stradanje srpske dečice Like, Banije, Korduna i Kozare u logorima Norveške?
Da, moja uloga u ovom važnom filmu, koji donosi novi i do sada nepoznat ugao gledanja na istoriju, bila je u svojstvu istoričara. Drugi su obavili glavni deo posla, ali mi je drago što je moj mali doprinos pomogao da se istakne sudbina ovih mladih srpskih dečaka koji su svoju sudbinu dočekali u Norveškoj.
Vi ste Norvežanin, oficir NATO u čijem ste svojstvu i bili u misijama mira. Recite gde?
Pa, neke misije su bile mirovne, a druge ratne. U Afganistanu, na primer, bili smo u ratu. Pored toga, bio sam u Libanu, Bosni i na Kosovu sa norveškom vojskom, i kao deo snaga UN, ali i uNATO-vođenim misijama SFOR i KFOR.
Ušao sam u norvešku vojsku veoma mlad i vremenom sam postao oficir. Ja sam pre svega norveški oficir, a ne NATO oficir, ali pošto je Norveška članica NATO-a, odlazio sam tamo gde me je norveška država slala — to je deo posla koji oficir ima.
Vaše prisustvo na Kosovu i Metohiji ostaje zapamćeno, po herojskom činu. Opišite nam ga?
Ne smatram sebe herojem, ali tokom pogroma nad Srbima na Kosovu moja jedinica je uspela da zaustavi 12.000 Albanaca da spale selo Čaglavica i da unište manastir Gračanica, koji nije samo srpska svetinja, već i deo evropske hrišćanske kulturne baštine. Bio sam jedan od mnogih koji su učestvovali tih strašnih dana i ponosan sam na svoje norveške saborce. Imali smo mnogo ranjenih, ali smo uspeli da obavimo svoj posao.
Da li je država Srbija prepoznala Vašu misiju?
Ja lično nisam važan, ali je važno da se sudbina kosovskih Srba prenese Evropi. To je i dalje veoma malo poznato, jer naši mediji pričaju drugačiju priču od one sa kojom smo se suočili na Kosovu.
Godine 2022. dobio sam orden za hrabrost „Miloš Obilić” od predsednika Srbije. To je za mene bilo veoma dirljivo, posebno kada vidim ko je sve nosio ovu medalju tokom ratova na Balkanu i u Prvom svetskom ratu — heroji poput Dragutina Matića i Milunke Savić i mnogi drugi, kojima ja jedva „dosežem do kolena”.
Ipak, naravno, velika mi je čast što sam ovu medalju primio u svoje ime i u ime onoga što su moji saborci učinili tih dana.
Ostajete upisani zlatnim slovima u odbrani Pravoslavlja. Otkrijte nam još i tu tajnu:
Kad ste primili pravoslavnu veru? I zbog čega?
Kršten sam u Srpskoj pravoslavnoj crkvi 2002. godine. Ja sam Norvežanin i nikada ne mogu postati Srbin, ali na Srbe gledam kao na svoju braću i sestre. To je sada deo mog identiteta.
Za mene je Pravoslavna crkva veoma važna — ona je bezvremena, i kao neko ko mnogo razmišlja i promišlja, osećam da mi pravoslavni način razmišljanja veoma odgovara. Pre nekoliko godina ponovo sam posetio manastir u Gračanici. Za mene upravo to oslikava šta je pravoslavlje. Kada uđete u taj stari manastir, imate osećaj kao da kročite u nešto bezvremeno. A kada vidite kako sunčeva svetlost pada sa kupole u plafonu, shvatite koliko ste zapravo mali u velikoj celini.
Požurite sa srpskim izdanjem vaše DE DODE PA BLODVEIEN, očekuju Vas Knute potomci žrtava srećni što će Vas moći zagrliti zbog istine koju hrabro i u ovoj knjizi otkrivate.
PREPORUČUJEMO JOŠ TEKSTOVA SA PORTALA INFO VIZIJA
