METOHIJSKI SFUMATO DUŠICE FILIPOVIĆ

ZEMLJA I ŽIVOT OD NEBA KUPLJENI

Književni prvenac Dušice Filipović neobičnim rezoniranjem naslova satkanog od dva, čini se, udaljena termina mnogima će zaparati uho. Metohija, srpski toponim pun simbolike, danas je frazeološka „persona non grata“ koja neprijatno podseća šta je čije tamo dole, gde protiče Drim. Sfumato, opet, damski decentna isetna reč, označava Da Vinčijev slikarski postupak senčenja, prelivanja i maglina, brisanja jasnih granica između predmeta na slici.

KO JE MALA ĐURĐA

Glavna pripovedna nit prati život devojčice Đurđe koja je, razume se odmah, autorkin alter ego. Od dečjih dana preko školovanja, studija u Prištini, ljubavi, rađanja, putovanja, do sazrevanja. Ko je Đurđa? Siroče bez oca, poginulog o Duhovima 1972. zajedno sa Đurđinim ujakom, što obe porodice njenih roditelja zavija u crno. Unuka kukavca Radomira, ratnog zarobljenika bez četiri prsta, odgajena i odnegovana pod ženskim nebom majke, babe i prababe. Nebom pod kojim je svaka srpska žena po rođenju Čučuk Stana, za muku i trpljenje stvorena a nesamerive duše da nebesa u sebi od ljubavi i mekote satvori i satka. Baš takve bile su prababa joj Nasta, nadaleko poznata tkalja i baba Danica Aničić, očeva majka, zacrnjena do veka smrću sina Mijaila, iz Ježevice kod Čačka, bojarica i biljarica. I majka Jelica, udova zamukla na pragu života.

ФОТО: БОРИСЛАВ БРЕЗО/ БАНСКИ ДВОР – КУЛТУРНИ ЦЕНТАР

MALA DEVOJČICA SANJALA JE DALEKU ZEMLJU

U njihovim će krilima porasti devojčica koja beše „mala, kada je sanjala“ daleku zemlju u koju će se godinama kasnije vratiti bez odlaska. Ta zemlja biće Kosovo i Metohija, čitalac nepogrešivo razume i oseća već na samom početku, a da rečju nije spomenuto. I odmah, nakon uvodne priče „San za veo“ obećanje autobiografske proze lagano se rastapa i prepliće sa mitom, predanjem, faktičkom istorijom i sudbinama konkretnih ljudi sa Kosova i Metohije koje će Đurđa sretati. Pripovedno traganje za sobom i smislom stradanja, kako ličnog tako i kolektivnog, autorka zatvara pripovednom celinom koja nosi naziv „Veo za pepeo“, u čijem se središtu nalazi Hrist kao krajnja mera svih stvari. Za glavnu junakinju i sve njene pripovedne saputnike koji žive u šest poglavlja podeljenih na 50 „pešačkih činova“, za autorku i njen nacion krajnji doseg života je Hrist Svedržitelj koji nas posmatra iz kupola hiljada hramova razasutih po Kosovu i Metohiji.

DA VINČIJEV SFUMATO KAO OSOBENI PRIPOVEDNI MANIR

Svojim umetničkim postupkom autorka rekreira Da Vinčijev sfumato kao osobeni pripovedni manir koji uzdiže do svojevrsne filozofije. Leonardov „vizuelni“ pristup ogleda se ovde u poetskom, pripovednom te formalno-žanrovskom aspektu, kroz izgradnju likova, u sižejnim celinama i motivskim slikama. Sa druge strane, Crnjanski kao autorkin književni uzor oseća se u sintaksi, lirskom senčenju pripovedanja a najviše u unutrašnjem, emotivnom i duhovnom brisanju granica između ličnog i kolektivnog. Autorka intenzivno oseća vanvremensko biće naroda kojem pripada rođenjem, verom, genom i kulturom tako da „nacion“ u svojoj istorijskoj, mitološkoj, duhovnoj i tragičkoj punoći odjekuje kao lična Đurđina biografija. Unutarnjim vidom i bez distance sudbinu srpskog naroda te Kosovo i Metohiju kao početak i kraj svih njegovih seoba (!) istovremeno živi, doživljava i preživljava. U središtu ovog trojstva živi Hristos kao centrifugalna sila koja sve spaja i sabira – on je autorkina plava zvezda u beskrajnom plavom krugu.

EMOTIVNI NABOJ ŠIROKOG RAKUSA

Naracija Dušice Filipović bruji od emotivnog naboja širokog rakursa. Stiče se utisak da je određene pasaže autorka pisala u ropcu suza, neke okamenjena od bola, u nekim odjekuje molitva, dok neki redovi imaju produženi efekat koji ostavlja tupi, sveprisutni bol na koji se čovek, posle dugotrajne trpnje, navikne i sa njim se srodi. Kada priziva sećanje na studentske dane u Prištini u čijem se vazduhu oseća nadolazeći egzodus, kada opisuje susret sa ljubavlju muškarca, kada dokumentaristički taksativno nabraja imena otetih i nestalih Srba, kada zaziva unutrašnjim vidom večno sijajuće iskopane oči Simonide Gračaničke dok pokušava da sagleda blicevima telefonskih kamera zaslepljene setne oči Đokonde u Luvru, dok kao tajni čuvar nevidljivih povesti plete priče koje čine poglavlje „Streha iznad temena“ o ženama kosovsko-metohijskim poput Bejas Hanume, Milene iz Gnjilana, Dragice iz Đakovice ili svete Bosiljke iz Pasjana – Dušica Filipović plete priču u kojoj se granice i razlike između ličnog, kolektivnog i Božjeg rastaču, prelivaju i zamagljuju. Postajući jedno.

Pred nama se razlistava jedna osobena dramska poema, koju ne definiše forma već unutrašnja napetost i tragički prosede koji objedinjuje pojedinačne i srpsku kolektivnu sudbinu u apsolutni simbol koji označavaju dve neraskidive reči – Kosovo i Metohija. Suočavanje sa Kosovom unutrašnji je imperativ naše savesti. Kosovu se i Metohiji mora poći u susret, te se sameriti sopstvo u odnosu na njega, jer

„Lako ti je ostaviti majku.
Ostavi Gračanicu ako te je majka rodila.“

Metohijski sfumato zavetna je knjiga Dušice Filipović kojom autorka ispisuje stranice svojim sopstvenim bolom nad celokupnom istorijom svog naroda jer, kako kaže na jednom mestu, „sve što pipam svetom rane su zemlje moje ljubljene“. Pred nama je, nema svake sumnje, svojevrsna knjiga – putokaz, duhovni bedeker za intimno putovanje, ali koji ne vodi u daljine već u dubine, kroz visine. Ako to osetimo razumećemo da nas je knjiga vodila na hodočašće. Po Kosovu i Metohiji sopstvene duše.

Dr Gordana Bekčić