Markovo kale – Vranje

KRALJEVIĆ MARKO JE BRANIO VRANJE OD TURAKA

Nema staza kojima nismo bar zakoračili, ako njima nismo hodali. Moglo se koračati čitajući o mestima, zanosnim predelima, istorijskim spomenicima i stazama koje prirodom nadahnjuju.

Gotovo poetična može biti poseta jednom grada na jugu Srbije u kome se ne sudaraju, već susreću kulture, gde se peva o ljubavi, spomenici svedoče o istoriji i kulturi koja seže daleko do vizantijskog doba, gde iz svake priče vrca duhovitost i posebna energija meštana. Reč je o Vranju.

Kao i umetničku sliku i grad je, možda, najbolje najpre sagledati izdaleka… Zato je odlazak na Markovo kale, srednjovekovno utvrđenje koje se nalazi na oko četiri kilometra iznad Vranja, pravo mesto da se sagleda grad koji se prostire u kotlini ispresecan Vranjskom rekom i Moravom, a ušuškan gustom šumom na obodima.

ŠTA ZNAČI REČ KALE

Kale na turskom jeziku znači tvrđava, grad, utvrđenje – Markovo kale nije samo vojno utvrđenje već se u podgrađu, severnom delu današnjeg grada oko crkve Sveta Trojica, formiralo naselje sa svim propratnim strukturama potrebnim za život ljudi.

Na starom putu ka Leskovcu u klisuri Gradske reke uzdižu se srednjovekovne zidine, podignute na strateški dobrom mestu, na oko 750 metara nadmorske visine.

Prema predanju, Marko Kraljević je boravio u ovom utvrđenju i od Turaka branio Vranje koje mu je bilo povereno. O Marku Kraljeviću i njegovom boravku u utvrđenju i okolini sačavane su brojne legende, a u spisima i dokumentima Markovo kale se pojavljuje samo od XIII do XV veka. Kasnije biva gotovo sasvim zaboravljeno.

Mnogo je priča, verovanja i pretpostavki koje se nižu u vezi sa ovim utvrđenjem, ali ne postoje precizni podaci o tome kada je sagrađeno i kako je tačno izgledalo. Iako se veliki broj lokaliteta u Vranju vezuje za period osmanske vlasti, ove ruševine čuvaju tragove mnogo ranijeg perioda. Pronađeni su tragovi života koji datiraju iz VI veka. Arheološka iskopavanja rađena 2003. godine donela su dokaze da je grad koji je nekada ovde postojao podigao car Justinijan Prvi, upravo u VI veku. Nažalost, istraživanja na ovom lokalitetu su zaustavljena.

Danas ga, uprkos brojnim idejama da postane atraktivan lokalitet za manje događaje ili atraktivno mesto za dobre umetničke fotografije, posećuju samo manje grupe radoznalaca. Ostaci zidina na strmim liticama nisu bezbedne, pa se utvrđenje može posmatrati samo s glavnog puta.

Junak nad junacima

Kao i u savremenom dobu, junake čuvaju priče i legende, a Marka Kraljevića i epska poezija. Najčešće je predstavljen kao junak nemerljive snage – jednim stiskom ruke mogao je iscediti vodu iz suvog drveta. Njegovo omiljeno oružje je topuz od 66 oka, odnosno 85kg. Za svog saputnika izabrao je Šarca, jedinog konja koga nije mogao da zbaci s ramena.

Tako legenda kaže i da je na krilatom Šarcu klisuru preskakao, da je spavao protežući se s jednog brda na drugo ostavljajući klisuru poda se, a da mu je Šarac bivao jastuk. Profesor dr Momčilo Zlatanović zabeležio je i legende koje govore o boravku Marka Kraljevića na ovom mestu i nastanku naziva planina koje ga okružuju – Pljačkovica i Krstilovica.

U pesmama se ističe njegovo viteštvo iako je sklon naglim izlivima besa, on uvek ostaje zaštitnik siromašnih i nemoćnih, čuvar zakona i reda. Šarac, takođe ima izuzetne sposobnosti, ravne onima svog gospodara, sa njim Marko deli sve – pa i vino. Marko Kraljević, poput grčkih mitoloških junaka, ima svoju nadzemaljsku zaštitnicu – vilu Ravijojlu.

Istorija ga beleži kao Marka Mrnjavčevića, bio je srpski vlastelin, koji je vladao u razdoblju 1371–1395. u kraju oko Prilepa, poznatom kao Prilepsko kraljevstvo.

Marko je rano prihvatio tursko vazalstvo i pomagao je u otomanskom osvajanju Balkana. Pretpostavlja se da je izbegao da se bori na turskoj strani tokom Kosovskog boja. Pominje se da je sa jednim odredom, na putu ka Kosovu polju, prenoćio u Crnoj Travi, gde je vojska zaspala pa kasno krenula u boj. Odatle naziv Crnoj Travi, jer je zbog divne trave vojska zaspala a i maksima „Kasno Marko na Kosovo stiže”. Na tom putu prošao je i kraj svog utvrđenog grada.

Iako možda istorijski nije mnogo značajna ličnost, postao je najpopularniji junak celokupne južnoslovenske narodne poezije. Marko Kraljević je izrastao u mitološku figuru i postao nacionalni junak Balkana, te je tako svako obeležje, a tek grad koji je podigao od izuzetnog značaja.

Svaka kukavica mogla bi ubiti junaka

Tako snažan i hrabar odlučio je da, kako kaže narodna poezija, svoj život , koji traje već stotinka godina, završi u trenutku kada se pojavilo vatreno oružje jer je otad „svaka kukavica mogla ubiti junaka i izdaleka.

Literatura i savremeni život ga iznova oživljavaju. Kraljević Marko je naslovni lik jedne kratke priče francuske književnice Margaret Jursenar, Markov osmeh. Srpski književnik Boris Starešina napisao je 2006. knjigu Marko Kraljević – Natprirodni ciklus parodiju na srpsko narodno epsko pesništvo. Srpski strip-crtač Branislav Kerac izdao je knjigu Junaci narodnih pesama sa likom Marka Kraljevića, a od 1966. godine Prilepska pivara proizvodi marku svetlog piva Krali Marko.

Nije samo Markovo kale deo poetične slike Vranja. Prekoputa uzvisine na kojoj je utvrđenje je Borino brdo, koje privlači pažnju, ne samo svetlije zelenom bojom već i činjenicom da je Bora Stanković sedeo na tom brdu i posmatrao grad oblikujući događaje i likove u svojim delima, potom izletište Pražar koje je dobilo ime po tome što je sunce na tom vrhu jako pržilo pa je sve bilo suvo… Spuštajući se krivudavim putem ka gradu sa desne strane ostaje Crkva Sv. Trojice i Most ljubavi, potom se uranja u cigan-malu. Možda nije korektno, ali tako se zove. Mahalu boji pregršt zvukova, melodija, boja i sve je u nekom haotičnom redu. Na njenom kraju je hamam – tursko kupatilo s niskim tavanicama i kružnim krovovima. Na tom silasku od srednjovekovnog grada do centralnog šetališta sa kandelabrima promiču vekovi, kulture, ljudske sudbine i muzika…O tome u nekom drugom tekstu…