AMERIKA OČIMA PESNIKINJE – ZEMLJA VELIKIH DALJINA

LJUBICA ŽIKIĆ – PESNIKINJA ZAVIČAJA I DUHOVNOG MOSTA

U svet srpske književnosti Ljubica Žikić unosi tonove nežnosti, filozofske dubine i zavičajnog pamćenja. Rođena u Blatuši, na Kordunu, a decenijama stvaralački prisutna u Kragujevcu, ona je pesnikinja, prozni autor, putopisac i lingvista, čije reči povezuju prošlost i sadašnjost, domovinu i dijasporu, lično i kolektivno.

Diplomirala je jugoslovenske jezike i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a svoj pedagoški i književni rad posvetila je mladima, jeziku i istini. Njene knjige — od zbirke pesama Ljubav svetove spaja, Odaje od mahovine preko pripovedaka za decu Priče od kojih se raste, do onomastičkog rečnika Cvetnik ženskih imena, svedoče o autorki koja piše srcem, ali i misaonim perom.

Dobitnica je brojnih priznanja, uključujući i nagradu „Pakrački dekret“ za zbirku Odaje od mahovine, u kojoj se poetski suočava sa istorijskim traumama i zavičajnim tugama, ali i sa snagom žene, predaka i svetosti doma.

Danas, po prvi put u Americi, u poseti rodbini u Klivlendu, zajedno sa ćerkom Višnjom. Ljubica donosi svoj pogled na svet, pogled pesnikinje koja ume da vidi ono što je skriveno, da oseti ono što je neizrečeno, i da poveže ono što je razdvojeno.

O AMERICI I PRVOM SUSRETU

Kakva je Amerika na prvi pogled? Da li ste se susreli sa onim što ste očekivali, ili vas je nešto iznenadilo već u prvim danima boravka?

Došla sam u Ameriku kao da sam došla u posetu staroj poznanici, drugarici iz detinjstva! Otkada znam za sebe znam i za Ameriku. Kao đaci, u ranom detinjstvu, dobijali smo đačku užinu , američki žuti sir, mleko u prahu, siromašnija deca lepu garderobu, tako da se već tada formirala naša svest ta je Amerika bogata i humana zemlja. Moja generacija je odrastala uz američke filmove koji su predstavljali Ameriku u svoj njenoj raznovrsnosti, od vremena ratovanja sa Indijancima, holivudskih sapunica, do sjajnih umetničkih i naučnih ostvarenja. Liik Nikole Tesle davao nam je pravo da Ameriku doživljavamo sa posebnom emocijom. Međutim, susresti se sa američkim tlom sasvim je nešto drugo. Iznenadila me je arhitektura gradova, privatnih poseda, uređenje javnog prostora sa mnogo zelenih površina po kojima mirno pasu srne. Oduševila me je spontanost i ljubaznost u komunikaciji na svakom mestu. Nama Evropljanima to nedostaje. Saobraćajna disciplina i poštovanje propisa na svakom koraku!

Šta vas je do sada najviše dodirnulo — u pejzažu, ljudima, ritmu života?

Ja sam u porodičnoj poseti, porodici moga brata i vrlo sam obradovana organizacijom njihovog života. Imaju lepu funkcionalnu kuću, veliko dvorište koje sa mnogo pažnje i truda uređuju, kao i svi u okruženju. Ta urednost koju tako prirodno održavaju Amerikanci, meni je vrlo dirljiva jer ukazuje na ukorenjenu kulturu življenja, koja nije prisutna na našem balkanskom prostoru. Imam utisak da ovde život teče mirno, bez žurbe i gužve. Zapravo, vrlo malo je ljudi na ulicama, ne sede i ne zabavljaju se kao mi po restoranima i baštama. Nisam primetila da postoji gradski prevoz. Taj široki prostor koji relaksira, sigurno ukazuje i na slabije kontakte između ljudi i moguće posledice toga, u vidu osećanja usamljenosti i neraspoloženja. Meni to ne bi odgovaralo. Moja organizacija života je drugačija.

Postoji li razlika između slike Amerike koju ste nosili u sebi i one koju sada živite? Kako se menja percepcija iznutra?

Svi nosimo predstavu o ovoj čudesnoj zemlji. Prva stvorena slika kod mene i moje generacije to je Amerika kauboja i Indijanaca, brzih revolveraša, zemlja holivudskog sjaja, zemlja sjajne muzike koja je opčinila svet, Elvisa Prislija, Bitlsa, Rej Čarlsa, Tine Tarner, zatim glumaca Marlon Brada, buntovnika, Čarli Čaplina, Barbare Strejsing, Roberta Retforda itd. To je zemlja našeg Nikole Tesle. Ja nosim dublje saznanje iz literature. To je zemlja Mark Tvena, E.A.Poa, Hermana Melvina, Foknera, Milera, Apdajga, P. Ostera,Volt Vitmena, Eliota. Fidzeralda, i ja sam kroz ta velika dela upoznala Ameriku koja ima svoje ljude koji stradaju, pate, koji se bore protiv nasilja svake vrste, koji čeznu za smislom i ljubavlju kao svaki drugi čovek na kugli zemaljskoj. Tako ja nosim američko društvo i vrednujem američki doprinos svetskom književnom stvaralaštvu i svetskoj umetnosti i kulturi. U Americi su se dogodili važni pokreti za prava čoveka, radnika, za prava žena, i te ideje su prenete u Evropu i pobeda je bila na svetskom nivou. To su važne civilizacijske tekovine. Po tome cenim Ameriku.

Ovo kratko iskustvo na svoj način širi moje vidike o Americi.. Ne zaboravljam da je ova zemlja u nedra svoja primila milione siromašnih i ugroženih. Srpska kolonija je ovde dobro situirana i ljudi koji su prošli ratove i stradanje, ovde su se skućili i osećaju Ameriku kao svoju zemlju i odani su joj. Mene to ispunjava radošću.

INSPIRACIJA I UMETNIČKI IMPULS

Može li novo okruženje probuditi nove stihove, nove priče? Osećate li da vam Amerika nudi prostor za drugačiju vrstu stvaralačke refleksije?

Naravno da će se to odraziti na moje promišljanje i na moju emotivnost. Nisam dovoljno videla da bih stvaralački reagovala, Ja sam i putopisac i pažljivo skupljam utiske i doživljaje. mislim da ću tako i tu najbrže reagovati. Osećam da će me priče koje sam ovih dana slušala od naših ljudi koji ovde decenijama žive podstaknuti na pisanje, jer je život skoro svakog čoveka doseljenika vredan priče, da ne kažem romana. Zemljaci su mi rasvetlili neke događaje, mada sam dirnuta i njihovim davno ukorenjenim stavovima, koje ja ne delim. Vidim da naši ljudi u dijaspori nose traume iz ratnih vremena i da ima dosta ogorčenja, ali su zadržali veselost i optimizam.

Postoje raznovrsne veze između matice i dijaspore, što sam saznala samo iz njihovih priča. Dolaze ovde umetnici i druge javne ličnosti i sigurno da svako predavanje ili promocija knjiga ostavlja traga. Moj utisak je da književnost ne dopire dovoljno do njih i to mi je vrlo žao. Nije knjiga omiljeni predmet. Da li se dovoljno radi sa decom da nauče jezik i pismo, nisam obradovana saznanjem. Volela bih da nisam u pravu. Umetnost je ta koja može da spaja, da bude most među ljudima. Ali, treba taj most temeljnije graditi. Treba se ugledati na Grke, druge narode, koji su revnosniji.

Da li vas susret s dijasporom inspiriše da pišete o zajednici, pripadnosti, zavičaju izvan zavičaja?

Delim sudbinu ljudi koji su izgubili zavičaj, jer sam rodom sa Korduna. Kada se tuguje za zavičajem nije bitno da li ste u Americi, Francuskoj ili u Kragujevcu, Tuga je ista. Zavičaj nas doziva i mi mu se odazivamo na različite načine. Čini mi se da sam već ispevala svoju tugu, ali, to se nikada ne zna. Spopadne čoveka nostalgija i stihovi poteku spontano i iskreno. U potpunosti razumem moje zemljake i njihovi pogledi i reči naći će se na stranicama mojih knjiga.

Kako kao autorka gledate na mogućnost da umetnost — naročito književnost — povezuje ne samo isti narod, već i različite kulture?

To je upravo uloga umetnosti, da stvara mostove i povezuje ljude i narode. Čitamo dobra dela i ne gledamo koje nacionalnosti je pisac. Zato moramo dobro i odgovorno da pišemo, da čitaoci veruju našoj umetničkoj priči. Ja verujem Goranu Petroviću, Andriću, Desnici, verujem Dž Kuciju, Bulgakovu i mnogim drugim velikanima književne reči koji mi pomažu da se snađem u ovom svetu. Beskrajno im hvala na tome.

ZAJEDNICA, DIJASPORA I MOSTOVI

Kakav je vaš utisak o srpskoj zajednici u Klivlendu? Da li ste osetili toplinu, prisustvo duha zavičaja, umetnosti, zajedništva?

Imala sam priliku da se uključim u rad oko pripreme održavanja Srpskog festivala pri crkvi “Sveti Sava” ovde u Klivlendu sa članicama Kola srpskih sestara, pošto sam i sama članica KSS Kragujevca. Danima su trajale ogromne pripreme i angažovanje članova svih udruženja koja se okupljaju oko naše crkve. Veliki broj donatora učestvuje u toj aktivnosti. Vidim da su povezani i predani i odlično organizovani u radu. Pripremljena je i vrlo uspešno prodata velika količina hrane. U zabavnom programu su nastupili deca i omladinci folklornim nastupom u lepoj koreografiji. Sav prihod od prodate hrane i rukotvorina namenjen je za održavanje naše crkve, koja ovde ima vrlo važnu ulogu i veliku odgovornost. Primetila sam da su naši ljudi povezani prijateljstvom, rodbinskim vezama i da su vrlo srećni i ponosni na svoje poreklo. Sve su to ljudi sa dva zavičaja i svaki poštuju i vole na svoj način. Muzika i pesme duboko ih diraju. Oni jesu Srbi, ali su i Amerikanci. Imam utisak da su zadovoljni svojim životom i to me ispunjava radošću.

Da li se oseća postojanje mosta između matice i dijaspore — ili nas tek čeka gradnja tog mosta?

Nisam sigurna da postoji najbolja veza između matice i dijaspore. Zapravo, nisam u to upućena. Po onome što rade upravo ovih dana u vreme Srpskog festivala, ne ukazuje na značajniju kulturno umetničku saradnju. Kao što kažete, taj most tek treba da se gradi. To iziskuje ozbiljnost i mudrost.

Koju ulogu književnost može imati u tom povezivanju — da li kroz jezik, pamćenje, ili osećanje doma?

Upravo tako. Knjiga je tu da se neguje, iz nje se uči i ona čuva jezik. Kada to kažem, mislim na decu i omladinu. Stekla sam utisak da pojedine porodice veoma drže do svog identiteta, ali i da pojedine idu linijom manjeg otpora i zapostavljaju u upotrebi maternji jezik. Malo je predavanja, književnih večeri, s obrazloženjem da to ljude ne interesuje. Eto, tu treba raditi, u proširivanju vidika.

LIČNO ISKUSTVO I NOVI HORIZONTI

Šta ste novo saznali o Americi dolaskom u nju, nešto što nije moglo da se sagleda izdaleka?

Izdaleka, iz Srbije, sa Balkana, Amerika deluje kao opasna sila koja je više puta bila neprijateljski raspoložena prema nama. Kritikujemo je i zameramo joj još od vijetnamskog rata pa sve naovamo; ne možemo zaboraviti nepravedno bombardovanje naše zemlje 1999, njeno zauzimanje oko otcepljenja Kosova. To je njena politika. Sasvim drugo je svakodnevna Amerika i američki čovek. To nisam videla izdaleka. Sve što sam videla sada, ispunjava me radošću i verujem da će ova velika i moćna zemlja sa svim svojim resursima ići onim putem koji će obezbediti mir u svetu i doprineti očuvanju najbitnijih civilizacijskih tekovina. Amerika ne sme propustiti tu priliku.

Postoji li trenutak ili prizor koji biste želeli da sačuvate kao pesmu, kao sećanje koje će živeti u vašim rečima?

Bio je to trenutak u kome sam na aerodromu zagrlila brata, snahu, bratance, nakon 15 sati leta. Taj srećni trenutak prelivaće se po mojim stihovima i bojiti reči bojom ljubavi prema ljudima i predelima.

Doživljaj Nijagarinih vodopada je impresivan i potvrđuje onu misao da je širom zemaljskog šara prosuta rajska lepota u kojoj treba da uživamo ali i da čuvamo kao zenicu oka svoga.

U Srpskoj kulturnoj bašti, pedlju srpske zemlje u Klivlendu, doživela sam iznenadnu radost. Lepa i sadržajna postavka bisti naših velikana, od prvog doseljenika Fišera pa do dragog nam Novaka, ispunila me je radošću i nadanjem da moji zemljaci ne zaboravljaju svoje korene i da oni ovde i mi u matici smo jedno biće, raspolovljeno ali neprestano u težnji da činimo celinu.

TRAGOVI SUSRETA

U susretu sa Amerikom, velikom zemljom kontrasta, ritmova i narativa, Ljubica Žikić ne putuje kao običan turista. Njen korak je pažljiv, njeno oko radoznalo, a srce otvoreno za novo, ali ukorenjeno u staro. Kroz prizore velegrada, dijalog sa sunarodnicima u dijaspori, šapat jezika koji ne poznaje, ona ne traži spektakl, traži smisao.

I baš u toj potrazi, Amerika postaje ne kulisa, već izazov: da se pesma proširi, da pripovedanje dobije novi horizont, da se zavičaj pronađe i tamo gde ga nema. Možda će iz ovog putovanja nastati stranice koje ne govore samo o njoj, već o svima nama, između tamo i ovde, između sećanja i susreta.

Jer, kako sama kaže u jednoj od svojih pesama:
„Gde god da hodim, dom mi ide sa mnom, u reči koje čekaju da ih napišem.“