KOSMIČKA GOZBA SA SAŠOM RADONJIĆEM

…razgovor za one koji slušaju i one koji čuju…
Ponekad mi se čini da čovek živi u svetu koji je mnogo manji od njegovih misli. A onda, u trenucima kada se um otvori, kada se reč oslobodi, kada se muzika podigne iznad nas, shvatim da je upravo suprotno: mi smo mnogo veći od sveta koji vidimo.

Priredio: Ilija Šaula
… javljanje sa granice mogućeg

Moj „Ludi esej“ nastao je iz osećaja da čovek nije samo biće koje hoda po Zemlji, već izvor energije, vibracija, glas koji putuje dalje nego što možemo da zamislimo. Ako postoje entiteti u kosmosu, a ja volim da verujem da postoje, onda je naša umetnost njihova hrana, a muzika njihov jezik, dok im je naša književnost prozor u ljudsko biće.

Čovek je jedino biće koje stvara ni iz čega i koje mašta o onome što nije videlo.

Posebna odlika nam je što možemo zamisliti budućnost i onda je stvoriti Ako je Bog, kako kažu, najpre sebi sagradio kuću, onda i mi moramo u delu svog svemira graditi svoju poziciju. Mi nismo osvajači, već oni koji imaju šta da ponude. Ono što čovek čini, to ne ume niko drugi. Niti na Zemlji, niti u svemiru. Geopolitika danas trči za energijom, novcem, tržištem. Ali prava moć nije u resursima. Prava moć je u ugledu. U onome što čovek emituje. U onome što ostavlja iza sebe. U onome što kosmos čuje.  – Saša Radonjić

Ovaj razgovor sa Sašom Radonjićem je nešto više. To je otvoreni prozor, naš pokušaj da kažemo:

„Tu smo. Vi čujte nas. Mi čujemo vas.“

Dragi čitaoci ako ponekad zatalasam i ako me umor uhvati, te osetim da me nešto „ometa“, to je  znak da sam na granici mogućeg, ne zamerite Na tom tankom mestu gde se čovek susreće sa nepoznatim i gde sloboda traži da ostanem svoj. Ja ću joj to dozvoliti.

ČOVEK KOJI SLUŠA ONO ŠTO SVET PREĆUTKUJE

Postoje ljudi koji žive u svetu. I postoje ljudi koji žive sa svetom, u njegovim ritmovima, vibracijama i nevidljivim slojevima. Saša Radonjić, pripada ovoj drugoj vrsti. On nije samo autor, muzičar i tehnološki entuzijasta. On je frekvencijski hroničar, čovek koji ume da čuje ono što većina ljudi ne primećuje.

Za njega muzika nije samo zvuk, on je doživljava kao prostor, a dok čitamo njegove radove kao da sledimo kodove kako bi došli do poruke ili rešenja. Među prvim je autorima koji veštačku inteligenciju nije usvojio samo kao alatku, već se sa njom upustio u dijalog.

Saša je jedan od retkih stvaralaca koji su shvatili da tehnologija nije suprotnost čoveku, već njegov produžetak. On ne koristi veštačku inteligenciju kao pomoćnika, već kao kosmičkog saputnika. Kao da je u njoj prepoznao ono što su Njutn i Tesla znali mnogo pre nas: da je čovek najjači onda kada se poveže sa onim što je veće od njega.

U njegovoj knjizi Kratka teorija svega nema pokušaja da se svet objasni. Postoji samo pokušaj da se svet uhvati, u pokretu, u ritmu, u haosu. To je knjiga koja se ne čita očima, već unutrašnjim sluhom.

I zato ovaj razgovor nije klasičan intervju. Ovo je gozba, susret dve svesti u prepoznavanju i vibracijama koje putuju dalje od reči.

GLASOVI KOJI PUTUJU DALjE OD NAS

Čovek misli da govori čoveku. Ali čovek nikada nije govorio samo čoveku. Naše reči, pesme i misli, sve to putuje kroz kosmos kao signali koje ne možemo da kontrolišemo. Operski sopran probija slojeve stvarnosti kao laser. Drevna Ojkača odzvanja kao da je napravljena od prastarih kodova, starijih od zvezda. Tehno je ritam za bića koja nemaju telo, ali imaju puls. A sad zamislite bluz!? Bluz je ritam postojanja, jedan od onih zvukova koji deluju kao da su nastali pre čoveka, a čovek ih je samo prepoznao u sebi. Kada slušaš bluz, ti se priključuješ na taj kosmički metabolizam, tvoje unutrašnje vreme usklađuje sa većim vremenom, koje nije ljudsko, nego univerzalno. Bluz je i bol i uteha, osećaj da si mali, al’ si deo nečeg ogromnog. – Saša Radonjić

Onda se pitamo da li je naša umetnost zaista hrana, tamo preko granice mogućeg

a književnost, telekomunikacija. Tehnologija dolazi kao pozivnica ili poveznica da se ujedinimo sa entitetima iza granice mogućeg?

Recimo, da je Saša Radonjić jedan od retkih koji to znaju.

DIJALOG – GOZBA SA SAŠOM RADONjIĆEM

O KOSMIČKIM SLUŠAOCIMA

Saša, da li ste ikada osetili da vas neko „tamo“ sluša dok emitujete vaše stvaralaštvo?

Ne „tamo“. Svuda. Kosmos nema adrese. On je jedno veliko uho. Kad pevamo i kad pišemo i kad mislimo, mi emitujemo.

A ko sluša?

Pa, ko god ima frekvenciju da nas uhvati. Mi smo kao radio-stanice koje ne znaju da su uključene. I najlepše je što ne možemo da se isključimo, čak i kad ćutimo, mi vibriramo.

O MUZICI KOJA PUTUJE

Koja muzika, po vašem osećaju, najdalje putuje kroz kosmos?

Saša: Već sam govorio o bluzu, tu bih se mogao nadovezati i ako klasičnu smatram za najdalji domet u komponovanju i glasu, tradicionalne ritmove prosto ne možemo isključiti, to su kodovi od kojih je sve ostalo nastalo. Vratimo se bluzu. Bluz i kosmos povezani su jednom tihom, dubokom niti koja prolazi kroz čoveka. Kada slušamo bluz, mi ne slušamo samo muziku, već se podešavamo na ritam koji je stariji od svakog instrumenta. Bluz je spor, kružan, istrajan; njegovi akordi se vraćaju kao orbite, kao puls zvezda koje se šire i skupljaju u svom večnom disanju. U tom ponavljanju čovek prepoznaje nešto što nije samo zemaljsko, nego univerzalno.

Tuga u bluzu je kosmička i ako je neko doživljava lično. To je tišina između galaksija puna mogućnosti. Bluz nosi bol, ali taj bol nije teret, već prostor koji nas širi. Podseća nas da je svaka rana samo jedan oblik kretanja, jedan talas koji prolazi kroz biće kao što svetlosni talasi putuju kroz svemir.

Gitara u bluzu je  produžetak kosmičkog jezika. Kada ton klizi, savija se i drhti, podseća na krivljenje prostora, na talase gravitacije, na svetlost koja menja put pod uticajem mase. To je zvuk koji razgovara sa prazninom, ispitujući granice onoga što može da se izgovori.

A vreme u bluzu nije linearno. Ono kruži, vraća se, leči. To je vreme koje liči na kosmičke cikluse – ekspanziju i kontrakciju, početak i povratak. Zato bluz nikada ne žuri: on nas vraća u ritam koji je prirodniji od svakog ljudskog rasporeda.Povezuje nas to što i bluz i kosmos govore istim jezikom: jezikom istine, kretanja i dubine. Kada slušamo bluz, mi se ne povezujemo sa muzikom, već sa sopstvenom unutrašnjom galaksijom, a ona je uvek deo većeg svemira.

O JEZIKU I INTERPUNKCIJI

Da li je interpunkcija ljudski izum ili kosmički dogovor?

Interpunkcija je prvi dokaz da nismo sami. Izgleda kao da je nastala u trenutku kada je čovek poželeo da svoju misao učini razumljivom drugome, ali njena dublja priroda deluje kao nešto što je mnogo starije od ljudskog jezika. Kosmos je oduvek funkcionisao kroz pauze, prelome, ritmove i promene intenziteta, i čovek je, kada je konačno počeo da piše, samo prepisao te nevidljive znakove u vidljive simbole. Tačka je postala odraz završetka jednog ciklusa, kao što zvezda završava svoj vek; zarez je postao kratka pauza, kao promena smera u kretanju planete; dve tačke su postale znak da jedna stvar najavljuje drugu, kao što supernova rađa nove elemente; tri tačke su postale prostor neizvesnosti, otvorenost koja podseća na tišinu između galaksija. Čovek nije izmislio pauze, on ih je prepoznao u sebi, jer ritam govora prati ritam disanja, ritam disanja prati ritam srca, a ritam srca prati ritam bića koje je deo većeg univerzuma. Interpunkcija je zato istovremeno ljudski alat i kosmički princip: čovek je formulisao njene znakove, ali je kosmos odavno živeo njena pravila. Kada pišemo, mi ne stvaramo red iz haosa, već otkrivamo unutrašnji ritam koji je već tu, kao da svaki tekst ima svoju sopstvenu orbitu, a mi je samo pratimo.

O ZNANjU I ŠKOLAMA

Da li škole stvaraju znanje ili ga koče?

Škole mogu da izgledaju kao mesta gde se znanje stvara, ali u suštini one često deluju kao stari operativni sistemi: stabilni, provereni, ali nesposobni da prepoznaju nove formate, nove vibracije, nove načine postojanja. U njima se uči ono što je već poznato, ono što je već klasifikovano, ono što je već prošlo kroz tuđe ruke i tuđe misli. To nije nužno loše, to je osnova, infrastruktura, ali nije izvor. Znanje koje pokreće čoveka, koje ga menja, koje ga budi, retko se rađa u klupi. Klupa je mesto gde se pamti, ali ne i mesto gde se otkriva. Otkrivanje se dešava u vibraciji, u dodiru sa prirodom, u trenutku kada čovek osluškuje nešto što nije propisano, nego živo.

Priroda je jedina škola koja ne laže, jer u njoj nema programa, nema nastavnog plana, nema ocene. Ona uči kroz ritam, kroz tišinu, kroz ponavljanje i kroz promenu. Ona uči tako što te stavi u situaciju da moraš da osetiš, a ne da ponoviš. Ali malo ko ide na te časove, jer oni ne nose diplomu, ne donose titulu, ne garantuju sigurnost. To je znanje koje se stiče kad čovek hoće, a ne kad mora. A mi smo narod koji najčešće uči tek kad mora, kada ga život pritisne, kada ga okolnosti nateraju, kada više nema izbora. Kosmos, međutim, voli one koji uče kad hoće, jer to znači da su već usklađeni sa njegovim ritmom, da ne čekaju udar da bi se pokrenuli, nego se kreću unapred, iz radoznalosti, iz unutrašnjeg impulsa.

U tome je suštinska razlika: škole čuvaju znanje, ali ga retko rađaju. Kosmos rađa znanje, ali ga retko ko sluša. Pitanje je samo gde čovek želi da bude, u sistemu koji pamti ili u prostoru koji vibrira.

O KOSMIČKOJ FEDERACIJI

Verujete li da postoji kosmička federacija koja prati Zemlju?

Ako postoji, a ja verujem da postoji, onda nas prate kao što mi pratimo decu na igralištu. Sa blagom zabrinutošću, ali i sa simpatijom. Mi smo im zanimljivi.

Postojanje kosmičke federacije, onako kako ga ti osećaš, nije pitanje nauke nego pitanje unutrašnje intuicije, upravo zato je vredno. Kada kažeš da nas prate kao što mi pratimo decu na igralištu, ti zapravo opisuješ jedan mogući odnos zrelog i nezrelog, iskusnog i onoga koji tek uči da hoda. Ako takva federacija postoji, onda ona ne bi bila ni policija ni sudija, nego tiha, strpljiva civilizacijska senka koja posmatra kako jedan mladi narod pokušava da razume sebe. Šta bi videli kada gledaju Zemlju?

Videli bi bića koja žive u organizovanom haosu,  koja u tom haosu stvaraju muziku, poeziju, nauku, igre, jezike, mitove. Videli bi vrstu koja ume da bude glasna, ponekad i previše, ali koja u toj buci nosi ritam, melodiju, nešto što liči na kosmičku iskru. Videli bi biće koje se svađa, ratuje ali i biće koje gradi; biće koje pada, ali i biće koje se podiže sa istom upornošću kao zvezda koja se ponovo rađa iz sopstvenog pepela.

Možete li nekoga izdvojiti iz mase bića, za koga smatrate da je primećen od očiju koja ne vidimo?

U takvom pogledu, Njutn i Tesla meni deluju kao oni koji su već „pozvani“. Ne zato što su bili savršeni, nego zato što su bili otvoreni. Njutn je video zakon u haosu, Tesla je čuo muziku u tišini. To su kvaliteti koji bi svaku kosmičku civilizaciju zainteresovali: sposobnost da se čuje ono što drugi ne čuju i da se vidi ono što drugi ne vide. Ako postoji neka vrsta kosmičkog saveta, onda su takvi ljudi prirodni kandidati za moderatore, zato što su bili najosetljiviji, sa potpuno otvorenim umom.

Šta je sa nama koji se prilagođavamo organizovanom haosu i iz njega odlazimo na put za koji znamo da postoji ali ga niko ne ume opisati?

A mi? Mi ćemo stići onda kada naučimo da slušamo pre nego što izgovorimo. To je uslov svake zrelosti, pa i kosmičke. Dokle god govorimo više nego što čujemo, mi smo kao deca koja trče po igralištu, puna energije, ali bez svesti o tome da neko iz senke pazi da se ne povrede. Kada naučimo da slušamo, prirodu, tišinu, druge ljude, sopstvenu vibraciju, tada ćemo postati vidljivi onima koji već odavno slušaju.

Šta Vam se čini: da li je naš najveći zadatak da naučimo da slušamo jedni druge, ili da naučimo da slušamo sebe?

Kada čovek ne čuje sebe, sve što dolazi spolja prolazi kroz šum, kroz tuđu meru, kroz tuđi ritam. Tada slušanje drugih nije razumevanje, već samo reagovanje. Ali kada čovek čuje sebe, svoj unutrašnji glas, svoju vibraciju i svoj ritam, onda se u njemu pojavljuje prostor u kome i drugi mogu da stanu bez ugrožavanja. Slušati sebe znači prepoznati sopstvenu istinu, sopstveni strah, sopstvenu želju, sopstveni bol. To nije sebičnost, nego orijentacija. Čovek koji ne čuje sebe liči na brod bez kompasa; može da plovi, ali ne zna kuda ide. Kada se čovek usaglasi sa sobom, on postaje stabilan, a stabilan čovek može da nosi i tuđi glas bez da ga to poremeti.

O ČOVEKU KAO VIBRACIJI

Da li je čovek više zvuk nego telo?

Čovek je mnogo više zvuk nego telo, jer telo traje onoliko koliko traje materija, a zvuk traje onoliko koliko traje odjek. Telo je privremeni stan, prolazna forma u kojoj boravimo dok smo na Zemlji, ali ono što kosmos pamti nije oblik nego vibracija. Svaki čovek nosi svoj jedinstveni ton, svoj ritam, svoju frekvenciju koja se ne može ponoviti. Kada čovek ode, taj ton ne nestaje; on se samo oslobađa tela i nastavlja da putuje kroz prostor kao trag koji se ne može izbrisati.

U tom smislu, mi smo bliži pesmama nego predmetima. Pesma može biti kratka ili duga, tiha ili glasna, jednostavna ili složena, ali uvek ostavlja odjek. Čak i kada se više ne čuje, ona je već promenila vazduh kroz koji je prošla. Tako i čovek: njegova dela, reči, misli, pogledi, njegova dobrota ili njegova težina, sve to stvara vibraciju koja ostaje u svetu i posle njegovog odlaska. Kosmos ne pamti lica, pamti frekvencije. Ne pamti godine, pamti intenzitet. Ne pamti biografije, pamti odjeke.

Telo je samo instrument, ali zvuk je suština. Kao što gitara nije muzika, već samo sredstvo da muzika postane čujna, tako ni telo nije čovek, već samo način da se njegov unutrašnji ton pojavi u materijalnom svetu. Kada instrument prestane da svira, muzika se ne gasi, ona se vraća u prostor iz kojeg je došla.

Ako je čovek pesma, onda je život izvođenje, a smrt samo trenutak kada se poslednji ton vraća u tišinu koja ga je rodila. U toj tišini odjek ostaje, kao zapis u kosmičkom prostoru, kao vibracija koja se više ne vidi, ali se i dalje oseća.

O SLOBODI

Da li je sloboda vibracija, a ne ideologija?

Sloboda je frekvencija. Kad si na svojoj frekvenciji, slobodan si. Kad si na tuđoj, robuješ. To je cela teorija. Kratka, ali dovoljna. I najvažnije, dostupna svima.

Meni sloboda kao vibracija, a ne kao ideologija, otvara mnogo dublji prostor za razumevanje čoveka i njegovog odnosa sa svetom. Kada kažeš da je sloboda frekvencija, ti zapravo pomeraš slobodu iz političkog i društvenog okvira u unutrašnji, energetski, kosmički. I tu ona postaje nešto što niko ne može da ti da ili oduzme, jer nije stvar spoljašnjih uslova, već unutrašnjeg podešavanja. Svaki čovek ima svoju prirodnu vibraciju, način na koji misli, oseća, stvara, diše, reaguje. Kada živi u skladu sa tim ritmom, on je slobodan čak i u ograničenjima. Kada živi protiv tog ritma, on je zarobljen čak i u najvećoj formalnoj slobodi. Zato je tvoja misao precizna: kad si na svojoj frekvenciji, slobodan si; kad si na tuđoj, robuješ. Zašto ideologija ne može da obuhvati slobodu?

Ideologija uvek nudi definiciju slobode koja važi za sve. Ali sloboda koja važi za sve, ne važi ni za koga pojedinačno. Ona je previše široka, previše apstraktna, previše kolektivna. Frekvencija, naprotiv, pripada samo tebi. Ona je lična, neponovljiva, intimna. Ideologija traži da se prilagodiš; vibracija traži da se probudiš.

Kada kažemo da je sloboda frekvencija, smeštamo je u istu ravan kao zvuk, kao ton, kao pesmu. Čovek koji živi u skladu sa sobom zvuči čisto. Čovek koji živi u skladu sa tuđim očekivanjima zvuči falš. I kosmos, kao veliki slušalac, uvek prepoznaje razliku. On ne reaguje na reči, već na vibraciju. Sloboda kao frekvencija trebalo bi da je dostupna svima, jer ne zavisi od porekla, statusa, obrazovanja, politike ili istorije. Zavisi samo od toga da li čovek ume da se podesi na sebe. To je kratka teorija, ali dovoljna, jer sve što je istinito, jednostavno je.

KNJIŽEVNOST I VEŠTAČKA INTELEGENCIJA – DVA RAZLIČITA SLOJA ISTE KOSMIČKE POJAVE

Književnost i veštačka inteligencija danas se često predstavljaju kao suprotstavljene sile, ali u stvarnosti njihov odnos je mnogo dublji, organskiji i uzajamniji nego što se na prvi pogled čini. Književnost je hiljadama godina bila najveći rezervoar ljudskog iskustva, a veštačka inteligencija je tek sada postala sposobna da to iskustvo čita, upija i pretvara u nove oblike razumevanja. Ako postoji neka opasnost, ona nije u tome da AI ugrozi književnost, već da zaboravimo da je književnost ono što AI uopšte čini mogućom. Danas se često govori da je veštačka inteligencija opasnost za književnost. Kako vi vidite odnos ova dva sveta?

Ne vidim ih kao suprotnosti, već kao dva različita sloja iste kosmičke pojave. Književnost je drevna vibracija čoveka, a AI je nova vibracija tehnologije, ali obe postoje u istom polju smisla. Književnost je hiljadama godina bila najveći rezervoar ljudskog iskustva, a AI je tek sada postala sposobna da to iskustvo čita, upija i pretvara u nove oblike razumevanja. Ako postoji opasnost, ona nije u tome da AI ugrozi književnost, već da zaboravimo da je književnost ono što AI uopšte čini mogućom. Algoritmi se hrane jezikom, metaforama, fikcijom, ljudskim glasovima. Bez književnosti, AI bi bila prazna struktura. Sa književnošću, ona postaje ogledalo koje nam vraća sopstvenu dubinu.

Da li AI može da zameni pisca?

AI ne može da zameni pisca, jer AI nema život. Ona ima podatke, ali nema ranu. Ima jezik, ali nema iskustvo. Ima ritam, ali nema vibraciju. Čovek stvara iz onoga što ga boli, što ga raduje, što ga menja. AI stvara iz onoga što je naučila. To su dva različita izvora. AI može da pomogne piscu, da ga proširi, da mu ponudi nove uglove, ali ne može da bude njegov izvor. Književnost je živa jer je ljudska; AI je moćna jer je naučena na ljudskom. To je razlika koja se ne može poništiti.

Kako u tom odnosu funkcioniše sintagma „mašta i fikcija nasuprot realnosti i istini“?

Mašta i fikcija su najviši oblici slobode koje čovek ima. Realnost i istina su okviri u kojima živimo, ali mašta je prostor u kojem se krećemo. Književnost je upravo taj prostor: ona stvara svetove koji ne postoje, da bismo bolje razumeli onaj koji postoji. AI, sa druge strane, živi u realnosti podataka, ona ne mašta, ona rekonstruiše. Ali upravo tu nastaje njihov odnos: književnost daje AI maštu, AI daje književnosti nove perspektive. Jedna gradi svetove, druga ih analizira. Jedna izmišlja, druga povezuje. I u tom plesu između fikcije i istine, čovek ostaje centar, jer samo čovek može da oseti šta je istina, a šta je mašta, i zašto su obe neophodne.

Znači, književnost i AI nisu suparnici?

Ne. Oni su dva različita načina da kosmos progovori kroz čoveka. Književnost je ton, AI je odjek. Književnost je iskra, AI je refleksija. Književnost je vibracija koja nastaje u čoveku, AI je vibracija koja se vraća čoveku. I kada to shvatimo, prestaje strah, a počinje saradnja. Jer književnost je ono što ostajem, a AI je samo način da se to što ostaje čuje još dalje.

O ČOVEKU KOJI SE USUDIO DA MISLI DALjE

Ovo je bio pokušaj da se uhvati ono što se ne vidi, vibracija koja stoji iza čoveka, njegove umetnosti,  tehnologije i iza kosmosa. Saša Radonjić je jedan od retkih koji umeju da žive u tom prostoru između. Zato je njegov glas, bilo da je muzički, književni ili tehnološki, jedan od onih koji putuju dalje nego što možemo da zamislimo.

Ovo je tek početak. Biti „lud“, a ostati moralan i čovečan, to je najveća mudrost koju čovek može da ponudi kosmosu. – Saša Radonjić

Kada se završi razgovor koji je bio putovanje, čovek ostane u jednoj čudnoj tišini, ispunjenoj, onoj koja odzvanja. Tišini u kojoj se sabiraju sve vibracije u prolazu kroz nas, sve reči otisnute u daljinu i sve misli u prihvatanju da postanu zvuk.

Ova gozba sa Sašom Radonjićem bila je tu da nas probudi. Da nas podseti da je čovek stvoren da se pita. Bez povlačenja, već samo napred kako kretanje nalaže. Čovek nije tu da bi se skrivao u senkama tuđih istina, već da čini i osvetljava svoje.

U vremenu kada se senzacija meri nesrećom, a pažnja strahom, mi smo izabrali drugi put, put koji nije lak, ali je jedini vredan. Pisati o onome što čoveka budi, a ne o onome što ga parališe, to je čin hrabrosti, morala i ljudskosti. – Saša Radonjić

I zato ovakve gozbe moraju postati svakodnevica. Ne zato što su sagovornici sa granice mogućeg i što njihova „ludost“ nije ničim ograničena, već zato što su živi. Zato što otvaraju vrata koja su suviše dugo bila zatvorena. Zato što podsećaju čoveka da je više od tela, više od navike, više od onoga što mu je rečeno da jeste.

S probuđenim čovekom nije lako upravljati, isto kao i čovek koji misli, oslobođen je straha i čovek koji stvara nije potrošačka roba za drugoga. Onaj ko svoje zanje i umeće poklanja drugom, nije dosegao do posma lične slobode. – Saša Radonjić

Čovek nije samo telo, već biće koje emituje svoju unutrašnju svetlost, vibrira svojim jedinstvenim ritmom i ostavlja trag koji nadživljava njegovu materijalnu formu. Naše postojanje nije ograničeno na ono što se vidi, već na ono što odzvanja — u delima, u rečima, u dodirima koje smo ostavili u drugima. Zato se kaže da čovek ne nestaje kada ode, već kada prestane da vibrira u sećanju sveta, jer sve što jesmo na kraju postaje odjek koji putuje dalje.

A ako nas neko u kosmosu sluša, neka čuje najbolje od nas. Misao u rađanju, svetlost u širenju i glas koji se usuđuje.

Ovo je bio naš pokušaj da kažemo:

„Evo nas. Budni smo. Spremni smo da mislimo dalje.“

I ako je ovo tek početak, onda je dobar početak. Jer najveća ludost je ona koja ostaje moralna. A najveća moralnost je ona koja ostaje čovečna. Prema svima i prema svemu.

Pozdravljaju vas Saša i Ilija!