Putopis iz srca Pensilvanije, zemlje crnih šešira i konjskih zaprega
LANCASTER COUNTY, PENNSYLVANIA- Na asfaltiranom putu mimoilazim automobil. U drugoj traci lagano kasom prolazi konjska zaprega. Crni buggie, ravni šeširi, duge haljine bez dugmića. Žena na prednjem sedištu drži bebu. Dete maše. Vreme ovde ne ide napred. Ono se vrti u krug.
Ovo je zemlja Amisha. Ljudi koje turisti fotografišu iz daljine, a koji ne dozvoljavaju fotografisanje.
KO SU ONI I ZAŠTO BAŠ AMERIKA?
Amiši su protestantska anabaptistička zajednica nastala u 17.veku u Evropi, u Švajcarskoj i Nemačkoj. Ime su dobili po Jakobu Ammanu koji je tražio strožije tumačenje Biblije odvajanje od sveta, jednostavan život, a krštenje tek u poodmaklom dobu.
U Evropi su bili progonjeni zbog vere i obijanja vojne službe. Zato su krajem 1600-ih i početkom 1700-tih krenuli preko Atlantika. Amerika im je ponudila sve što su tražili: zemlju, versku slobodu i pravo da žive odvojeno. Danas ih najviše živi u Pensilvaniji, Ohaju i Indijani.
Procenjuje se da ih ima preko 380.000.
KAKO SU ŽIVELI, A KAKO SADA?
Temelj je ostao isti. Život bez struje iz javne mreže, bez automobila, bez televizora i interneta u kući. Kuće greju na drva i propan. Vodu crpe iz bunara. A njive obradjuju konjima.
Ali „ vreme nije baš stalo“. Koriste solarne panele za punjenje baterija u štalama. Telefon im stoji u drvenoj govornici na kraju dvorišta, da ne udje u dom. Neki imaju dizel generatore za mlinove i hladnjače. Biznisi im cvetaju: nameštaj rade od punog drveta., imaju organske farme i pekare. Prodaju „ vanjskom svetu“, ali ne žive kao on.
Razlika je u principu:tehnologija je dozvoljena, ako ne ruši zajednicu. Auto razdvaja ljude i čini ih individualcima. Konjska zaprega ih veže jedne za druge.
OBIČAJI: BRAK, VASPITANJE I RUMSPRINGA
Zajednica je sve. Vera se prenosi kroz rad i primer. Deca idu u svoju školu sa jednim učiteljem, ali samo do 8.razreda. Uče čitati i pisati, računati i Bibliju. Na engleskom u školi, kod kuće govore pensilvanijski i nemački.
Sa oko 16 godina dolazi „Rumspringa“- period trčanja. Mladi mogu oprobati vanjski svet: automobile, muziku, modernu odeću. Cilj nije zabrana, nego svestan izbor. Posle toga se krštavaju i ulaze u crkvu. Ili odlaze. Preko 85% se vrati.
Udaju se mladi, obično izmedju 20. i 25.godine. Venčanja su utorkom ili četvrtkom, u kući mlade. Nakon ceremonije sledi zajednički ručak za 200- 300 ljudi. Razvoda nema. Porodice su velike. Šestoro do osmero dece nije retkost.
KONJ KAO PONOS DOMAĆINSTVA
Svako domaćinstvo zaista ima konje. Ne iz tradicije radi tradicije, već je konj alat, prevoz i status. Ponos je u tome što sami uzgajaju, dresiraju i brinu o životinji. Dobar radni konj je znak da je gazda vredan i sposoban. Buggie mora biti čist, crn, bez ukrasa. Luksuz je zabranjen.
Jednostavnost je vrlina. Kad vidiš red zaprega ispred crkve nedeljom, vidiš meru bogatstva zajednice.
KAKVA SU IM PRAVA DANAS?
U SAD-u Amishi imaju poseban status. Zaštićeni su Prvim amandmanom o verskoj slobodi.
Imaju pravo da:
- Ne plaćaju socijalno osiguranje- samo brinu o starim i bolesnim unutar zajednice
- Ne šalju decu u srednju školu- Vrhovni sud je 1972.g.dao pravo na to
- Ne služe vojsku- priznat im je prigovor savesti
- Nose svoju odeću- čak i u saobraćaju nose trougaoni naradžasti trougao na buggie-u.
Zauzvat plaćaju poreze, poštuju zakone i ne traže državnu pomoć. Konflikti se rešavaju unutar zajednice, preko crkvenih starešina. Policiju zovu samo u krajnjoj nuždi.
Odlazeći iz Lancastera, ostavljam iza sebe buku autoputa i ulazim u tišinu polja . Dečak od deset godina sam ore njivu sa dva konja. Ne gleda u telefon. Gleda u brazdu.
Kod Amisha vreme nije stalo. Oni su ga sami odabrali.
