OD ZATVORSKIH PRIČA DO KRŠTENJA SINA I DECENIJSKOG RATA SUJETA KOJI JE PREKROJIO SRPSKU OPOZICIJU
Politička istorija Srbije prepuna je izdaja, ali nijedan razlaz nije ostavio tako dubok ožiljak na novijoj sceni kao pukotina između Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja. Danas njihovi putevi deluju kao dva paralelna univerzuma koja se nikada nisu smela dodirnuti, a ipak, krajem osamdesetih delili su istu ideju, istu publiku i – duhovno srodstvo koje se u srpskom narodu smatra najsvetijim.
ZATVORSKI DANI I FRANCUSKA 7 (1989)
Sve je počelo u oblaku dima i žučnih debata u beogradskoj Francuskoj 7. Udruženje književnika Srbije u to vreme bilo je epicentar intelektualne pobune protiv umirućeg titoizma. Vuk Drašković je već hodao gradom sa oreolom zabranjivanog, ali tiražnog pisca čiji su romani „Nož” i „Molitva” raspaljivali nacionalnu maštu.
U taj krug, pravo sa robije u Zenici gde je odležao kaznu zbog „neprijateljske propagande”, stiže sarajevski doktor pravnih nauka – Vojislav Šešelj. Ogorčen na sistem, bez posla i stana, Šešelj u Draškoviću pronalazi ne samo ideološkog sabrata već i čoveka koji mu otvara vrata beogradske javnosti. Povezala ih je sirova želja za rušenjem komunizma, a savez je ubrzo zacementiran pred oltarom: Vuk je prihvatio kumstvo i krstio Šešeljevog najstarijeg sina Nikolu.
Tada se činilo da je rođen tandem koji će pomesti staru partijsku nomenklaturu.
BADNJE VEČE U NOVOJ PAZOVI I STVARANJE SPO-A (1990)
Početak 1990. mirisao je na prelomne istorijske događaje. Na Badnje veče, 6. januara, u kući Mirka Jovića u Novoj Pazovi, Drašković i Šešelj učestvuju u stvaranju Srpske narodne obnove (SNO). Bio je to prvi otvoreni pokušaj organizovanja antikomunističke, monarhističke desnice.
Međutim, prva pukotina otvorila se brže nego što su i sami očekivali. Dva lava u istom kavezu nisu mogla da trpe trećeg, pa dvojac napušta Jovića. Samo dva meseca kasnije, 14. marta 1990. godine u Beogradu, Vuk i Šešelj udružuju svoje frakcije i formiraju Srpski pokret obnove (SPO).
Podela uloga u tom kratkom proleću delovala je ubojito: Vuk je donosio harizmu romantičarskog tribuna, dugu kosu, bradu i biblijski rečnik, dok je Šešelj nastupao kao pravnički malj – agresivan, ciničan i neumoljiv polemičar.
SUJETA I SENKA DANICE DRAŠKOVIĆ
Zajedništvo je trajalo svega nekoliko meseci. Do leta iste godine, stranka je postala premala za dva gorostasna ega. Šešelj nije imao nameru da ostane večiti „broj dva” u pokretu kojim je Vuk suvereno vladao.
Uz to, na scenu stupaju i duboke koncepcijske razlike. Vuk se već tada okretao ideji širokog demokratskog fronta koji bi okupio građansku opoziciju pred prve višestranačke izbore u decembru 1990. Šešelj je to smatrao slabošću, zagovarajući ekstremno radikalan, beskompromisan kurs.
Postojao je i treći, lični faktor o kome su beogradski kuloari tada šaputali, a Šešelj kasnije otvoreno i brutalno govorio: uticaj Danice Drašković. Šešelj nikada nije krio da je smatrao da Vukova supruga vuče sve konce unutar partije, kadruje iza zavese i donosi presudne odluke, što je za njegov pojam hijerarhije bilo neprihvatljivo.
Konačni rez napravljen je krajem septembra 1990. Šešelj napušta SPO, okuplja svoje lojaliste u Srpski slobodarski pokret, a već početkom 1991. u Kragujevcu, spajanjem sa radikalima Tomislava Nikolića, udara temelje Srpske radikalne stranke (SRS). Kumstvo je formalno postojalo u crkvenim knjigama, ali u stvarnosti – počeo je rat do istrebljenja.
DEVETI MART I RAT KROZ BLATO, KRV I PAMFLETE
Prvi pravi test razlaza dogodio se na asfaltu. Devetog marta 1991. godine, dok je Drašković sa balkona Narodnog pozorišta bacao rukavicu u lice Slobodanu Miloševiću i predvodio stotine hiljada ljudi pod policijskim pendrecima i tenkovima, Šešelj je miting označio kao haos i izdaju. Za mnoge savremenike, to je bio trenutak u kom je Šešelj postao „omiljeni opozicionar” režima, spreman da u presudnim trenucima amortizuje udarce usmerene ka Dedinju.
Tokom celih devedesetih, kumovi se nisu štedeli. Politička borba se srozala na nivo najtežih ličnih uvreda. Vuk je Šešelja žigosao kao „crvenog vojvodu” i instalaciju Državne bezbednosti koja služi da kompromituje nacionalnu ideju. Šešelj mu nije ostajao dužan – štampao je knjige sa skandaloznim naslovima, udarajući direktno na porodicu Drašković.
Kada je krajem devedesetih Šešelj seo u fotelju potpredsednika Vlade sa socijalistima, a na Draškovića izvršeni atentati na Ibarskoj magistrali i u Budvi, jaz više nije bio samo politički. Bio je to ponor između dva nekadašnja prijatelja koji su istoriju Srbije mogli da povedu u sasvim drugom pravcu, ali su izabrali da je pišu kroz međusobni rat.
Kumstvo koje je počelo molitvom u crkvi, završilo se u sudskim analima i političkim rovovima iz kojih Srbija ni decenijama kasnije nije uspela sasvim da izađe.
