Piše; novinarka Milka Kajganić/ Urednica INFO VIZIJE za Dijasporu i međunarodne odnose.
Rođena sam u Vrhovinama, nedaleko od bisernih Plitvičkih jezera, u onom delu Like gde priroda diše punim plućima, a lepote ima u izobilju. Život me je odveo daleko od rodnog kraja, ali svaka moja misao ostala je ukorenjena u dedovini, u večitoj čežnji za izgubljenim domom.
Autorka sam knjige Neprebol (hronike rodnog zavičaja) i zbirke pesama Zaveštanje. Kroz njih želim da ostavim tiho, ali snažno svedočanstvo o onome što se pamti – o onome što su vreme, gubitak i tišina pokušali da izbrišu. Članica sam više književnih udruženja u zemlji i rasejanju, kao i osnivač i predsednik udruženja Petrovdan – Dijaspora, sa kojim organizujem brojne kulturne manifestacije, povezujući narod, umetnost i pamćenje. Ne pišem radi umetnosti i nagrada. Ja sam čuvar sećanja, sa srcem duboko ukorenjenim u rodnom zavičaju. Moje priče, stihovi i lirski zapisi hodaju bosi, nose težinu rodnog zavičaja i usuđuju se da imenuju bol molitvom.
Rođena u zemlji gde zvezde pevaju iznad planina, a bura zviždi kroz lišće detinjstva – svaka zabeležena uspomena postala je molitva, svaka rana pretvorila se u reč, a tišina u glas koji govori više od krika. Svaka priča i svaka pesma u mojoj knjizi glas su podignut za one koji nisu mogli da govore – za raseljene, ožalošćene, zaboravljene. U svakom stihu sačuvane su suze koje nisu javno potekle i tiha nada da koreni nikada ne blede – čak ni kada ostanu bez zemlje. Postoje mesta koja se ne zaboravljaju. Ona ne žive samo kao slike u nama, već kao otkucaji srca. Rodno mesto je više od geografije – to je prva reč koju si izgovorio, prvi miris koji si udahnuo, prva suza koja ti se urezala u dušu. I kada te svet razvuče u svim pravcima, ono ostaje tvoje središte, tvoja zvezda vodilja, rana koja nikada do kraja ne zaraste. Iz rodne Like otišla sam 1991. godine. Tog dana, zauvek se slomilo nešto u meni. Nijedna strana sveta od tada više nije moja. Od tih burnih i bolnih događaja živim na „petoj strani sveta“- često u inat svemu i svima. Majka sam sina Bojana, kćerke Mie i ponosna baka Anje i Milice!
VAŠA PRVA KNJIGA NOSI SNAŽAN NASLOV – NEPREBOL. ŠTO ZA VAS ZNAČI OVA KNJIGA?
Za naslovom knjige nije trebalo tragati – svi moji zemljaci stali su u ovu jednu reč.
Naslov nije enigmatičan; on je otvorena aluzija na Stari kraj, onaj koji, nažalost, nikada više neće biti. „Neprebol“ je moja hronika rodnog zavičaja, zapis o onome što se ne sme zaboraviti. To je album iskrene ispovesti, zbir priča o našim tugama, bolovima, ali i o snazi da se preživi. Stara lička kuća, kućni prag, dedovina – neodvojivi su od vremena i postojanja, i žive večno u duši svakog čoveka. Majka – svetinja i ikona, ona koja uvek čeka i ispraća. Ovim sugestivnim naslovom i koricama gotovo je sve rečeno, a da pritom nisam morala ogoliti dušu do kraja niti priznati sav očaj i tamu u kojoj sam se, nedužna, našla. Pored delova koji svedoče o hronici zavičaja, oslikan je i svakodnevni život našeg naroda, gde s mnogo emocija prenosim neugaslu ljubav između nas i Like. Ova knjiga osvetljava davno pređene staze, na kojima su urezani otisci našeg vekovnog postojanja.
KAKO JE NASTALA VAŠA DRUGA KNJIGA – ZBIRKA POEZIJE ZAVEŠTANJE?
Ova knjiga nije samo zbir stihova – ona je zbir života. U njoj su kamenje zavičaja, pepeo domova, tragovi izgubljenih koraka, ali i snovi koji se nisu ugasili. U njoj su molitve predaka, tišina izgnanih, srce koje nikada nije prestalo da traži svetlost – čak i kada je sve oko njega bio mrak. Ovo je zaveštanje svima koji su morali da odu, a nikada nisu prestali da pripadaju. Svima koji su izgubili kuće, ali ne i svoje korene. Zaveštanje je moj pokušaj da sačuvam ono što vreme briše – miris kuće koje više nema, korake koji su zauvek utihnuli, poglede prognanih koji i dalje žive u mojim snovima. Svaki stih je glas za one koji nisu mogli da govore. Oni su tiho svedočanstvo, molitva pretočena u pesmu, ljubav pretvorena u reč. Ako se u njima prepozna tuga jednog naroda, ili samo jednog deteta – onda ova knjiga više nije samo moja. Ona postaje naša. Zajednička.
ČESTO NAGLAŠAVATE DA NISTE PISAC „RADI UMETNOSTI, VEĆ IZ POTREBE“. ŠTA VAS VODI U PISANJU?
Pišem iz potrebe. Pisanje je moje utočište, moj način da odam počast precima, da prenesem starinu našim potomcima. Ja sam čuvar sećanja – i to je moj najdublji identitet. Srce ume da žulja dok vraćam sva ta sećanja, i ne postoji priča ni pesma koju sam napisala, a da mi i danas ne izaziva tugu kada je pročitam. Ali baš ta tuga jeste dokaz ljubavi i pripadanja. Zato pišem.
OSNIVAČ STE I PREDSEDNIK UDRUŽENJA „PETROVDAN – DIJASPORA“. KAKO TAJ RAD POVEZUJETE SA KNJIŽEVNOŠĆU?
„Udruženje“ povezuje narod, umetnost i pamćenje. To je isto ono što radim i kroz svoje knjige – čuvam ono što nestaje. Manifestacije, susreti, kulturna okupljanja – to su mostovi kojima sprečavamo da se sećanja pretvore u tišinu, već da ostanu živa u pesmi i razgovoru.
I uvek sa istim ciljem: da naš narod, gde god da živi, ostane vezan za svoje korene. Jedna od takvih manifestacija bila je izložba „Izgubljeno nasleđe“, održana u Beogradu i u Vrhovinama (Lika). To nije bila samo izložba ručnih radova, već omaž našim majkama, bakama i svim njihovim vrednim rukama. Kada kažem „izgubljeno“, mislim na tužnu istinu – da je većina tog blaga ostala zauvek izgubljena u onim polomljenim godinama. Svesni smo činjenice da se zvuci tare (tkanja) više nikada neće čuti u našem starom kraju. Upravo zato, svi ovi radovi, sačuvani i spašeni, danas nemaju cenu. Oni su živi svedoci jednog vremena i baštine koje ne smemo pustiti da utihne.
KOLIKO VAS SVE TO EMOTIVNO DOTIČE – PROŠLOST, USPOMENE, SEĆANJA?
Mnogo. Ne postoji fotografija koja mi ne izmami suzu. Ne postoji zapis koji mi ne izazove bol. Nosim zavičaj u srcu i u nezaboravu. I kada pišem, u meni se pokrenu čitavi svetovi – tuga za rasejanom porodicom, prijateljima, zemljacima, žal za pričama koje više nikada neće biti ispričane na pragovima naših domova, bol za neisplakanim suzama. Upravo zato osećam odgovornost da bar kroz reč ostane trag. U ispisanim lirskim zapisima, pričama, poeziji, su sećanja, u kojima se slivaju svi oni koji su prošli kroz neviđene patnje, ali i oni koji nikada nisu prestali da se sećaju. Stihovi su svedok nebrojenih suza koje su padale na rodnu Liku i tragove prošlih vremena koji ne mogu biti izbrisani. Ljudi su morali da se sele, ali duše nisu imale gde da se sklone. Svako je nosio svoj dom u sebi, u sećanju na toplo ognjište koje je vetar rata razneo. Iako danas većina živi u rasejanju, ti ljudi nisu izgubili koren. I dalje znadu da pronađu jedni druge, da se zagrle, da prepoznaju miris ličkog ognjišta i pesmu iz detinjstva. Izgradili su nove domove, ali su u srcu sačuvali onaj prvi – slomljen, ali nezaboravljen. Uz mnogo patnje i tuge, život ipak pobeđuje
KOLIKO JE NA VAS UTICALO VAŠE RODNO MESTO, VAŠA LIKA, I SVI TEŠKI DOGAĐAJI U PROŠLOM VEKU?
Iz rodne Like sam otišla, ali moja Lika nikada nije otišla iz mene – ona živi u svakom susretu, u svakoj pesmi, knjizi, u svakoj manifestaciji. Kao biljka što korenjem crpi snagu iz tla na kojem je nikla, tako i ja nosim neraskidivu vezu sa svojim korenima. Oblikovalo me je naše ličko nebo, one zvezde, oni vetrovi što su „zviždali i čarlijali“, sve planine, brda i doline. Svaki kamen ličkog krša deo je moje duše. Oblikovala me je očevina i dedovina, sve one prepoznatljive mane i vrline – ono po čemu se prepoznajemo u očima drugih. Ličani su oduvek bili bogatog duha: u hodu su smišljali viceve, zbijali šale na sopstveni račun i kasnije ih sa radošću prepričavali. Koliko god svaka tema iz rodnog kraja bila bremenita, ispisujući ove stranice čuvam od zaborava moj raseljeni narod i poklanjam se svim našim časnim precima, koje nismo zaboravili i kojima se ponosimo. Devedesete godine dvadesetog veka bile su godine brisanja. Usred tih teških godina, kada nisam želela da prihvatim istinu o njihovom „roku trajanja“, često sam bila svedok tamne strane priče. Sablastan osećaj, koji čoveka primorava da poveruje u sudbinu. Kakva tužna sudbina. Ali možda sam baš u tom (ne)namernom prisvajanju prepoznala nužnost i potebu da pričam o svojim zemljacima – o njihovim tišinama i životnim pričama. Videla sam da je zemlja jaka i nebo večno, a čovek slab…Videla sam da je život mučna igra nepravilnih smena greha i nesreće.
ŠTA BISTE ŽELELI DA ČITAOCI PONESU KADA ZATVORE KORICE VAŠIH KNJIGA?
Želela bih da ponesu sećanje. Želim da Neprebol i Zaveštanje budu tiho, ali postojano svetlo. Svetlo koje ne gasi ničiji mrak. Most između prošlosti i budućnosti. Svedočanstvo da ljubav i sećanje nikada ne prestaju – samo menjaju oblik. Želim da nose u sećanju svoj narod, one koji su preživeli ono što se ne može izgovoriti bez suze. Narod koji je natovaren bolom koračao, a ostajo uspravan i kad ga je život rušio. Njihov inat, prkos, snaga nisu dopuštali poraz. Moje knjige su posvećene njima. Onima koji znaju kako boli kad se izgubi dom, kad nestanu najmiliji, kad te tuđina zagrli bez topline. A ipak – oni u sebi nose optimizam. Onaj koji ne pita da li sme da se nada, već jednostavno veruje…Najvažnije mi je da dam glas onima koji ga više nemaju. Moje knjige nisu samo ispisani redovi, one su nečiji život, nečija tišina koja nikada neće postati zaborav
