TATJANA VREĆO: IZMEĐU ZAVIČAJA, EGZILA I POVRATKA
U vremenu koje nas raseljava, ubrzava i otima vreme za iskreno radovanje, Tatjana Vrećo ostaje jedna od onih autorki koje svojim glasom potvrđuju da se čovek može sačuvati i kada se svet oko njega menja u ritmu razvoja i ubrzanja savremenog života. Njena književnost nastaje iz iskustva, iz odgovornosti prema istini i iz duboke privrženosti porodici, jeziku i ljudskoj meri. Sa Tatjanom razgovaramo ne o onome što već znamo, već o onome što ona jeste danas: o njenom pogledu na svet koji se menja, na kulturu koja opstaje, na slobodu koja nas oblikuje i na knjige koje nas drže budnima.
Ponekad sretnemo autore čije se delo može čitati nezavisno od njihovog života, kao da je nastalo u laboratoriji jezika, bez spoljašnjih uticaja. Tatjana Vrećo nije jedna od takvih. Njena književnost je neraskidivo vezana za prostor, vreme i iskustvo, za mesta koja je oblikuju, za ljude koji je drže, za istoriju koja je zatekla, i za unutrašnju snagu koja je sve to pretvorila u reč.
Rođena 24. maja 1966. u Foči, Tatjana nosi Hercegovinu ne samo kao geografski zavičaj, već kao unutrašnju matricu. U njenom jeziku oseća se tvrda svetlost kamena, tišina brda, moralna vertikala koja se ne savija ni pred najtežim okolnostima. Taj zavičaj nije samo mesto iz kojeg je potekla, to je osovina njenog identiteta, temelj iz kojeg raste njena rečenica.
Nakon školovanja u Foči i studija žurnalistike u Sarajevu, bavljenja novinarskim zanatom kao dopisnik Tanjuga, život je odvodi daleko od Balkana. Ratne godine 1994. donose odlazak u Kanadu, u egzil koji nije bio izbor, već nužnost. Ali upravo u toj nužnosti nastaje jedan novi sloj njenog glasa. Kanada joj donosi distancu, ali i šansu. Tatjana se ne otuđuje, niti zaboravlja. Tamo završava studije grafičkog dizajna i započinje život u kom se prošlost i sadašnjost neprestano prepliću.
Od 2007. godine živi u Beogradu, gradu koji postaje njen novi centar, mesto povratka, stabilizacije i književnog sazrevanja. Beograd u njenom delu je prostor u kojem se prelamaju sećanja, identiteti i iskustva, grad koji je prihvata, ali i menja.
KNJIŽEVNI OPUS: ČETIRI ROMANA KAO ČETIRI FAZE UNUTRAŠNJEG PUTA
Tatjana Vrećo je autorka četiri romana i jedne zbirke pesama:
- …A nije mi do smijeha (2017)
- Devet grama duše (2019)
- Zrno šećera u slaniku (2021)
- Kad ptice bejahu… (2024)
- Najlepši božur u utrobi raste (poezija, 2026) – Zbirka intimne, telesno-simbolične lirike o sazrevanju, rađanju i tihom otporu nežnosti u svetu koji ubrzava.
Svaki od ovih romana, kao i svaka pesma, nose jedan sloj njenog životnog puta, ali i jedan sloj njenog unutrašnjeg sazrevanja.
U prvencu, „…A nije mi do smijeha”, oseća se ženska izdržljivost, ironija kao odbrana, humor kao poslednja linija odbrane od bola.
„Devet grama duše” prepliće dva grada, dva glasa, dve perspektive, Beograd i Foču, prošlost i sadašnjost, gubitak i pokušaj razumevanja.
„Zrno šećera u slaniku” nastavlja da istražuje porodične odnose, svakodnevne borbe i tihe pobede koje čine život.
A „Kad ptice bejahu…” predstavlja sintezu, roman u kojem se sve njene tematske niti spajaju u jednu celinu, kao da je u njemu sabrala sve svoje puteve, glasove, i povratke.
RASELJENI IDENTITET, ISTINA I PORODICA KAO OSOVINA
Tatjanina književnost je duboko obeležena iskustvom raseljenosti.
Njena unutrašnja geografija sastoji se od četiri tačke: Foča – Sarajevo – Kanada – Beograd.
Ali ono što je čini posebnom jeste način na koji te tačke žive u njenom delu. Ona ne piše o mestima kao putnik, već kao neko ko ih nosi u sebi. Njena proza je mapa unutrašnjih migracija.
U njenim delima porodica nije dekor, već stub. Ona piše iz iskustva žene koja je kroz rat, migraciju i povratak nosila i čuvala svoju porodicu. U njenoj rečenici oseća se zahvalnost, briga, odgovornost i retka toplina koja ne dopušta da trauma postane gorčina.
Tatjana piše iz istine, ali bez patetike. Njena rečenica je jasna, čista, odgovorna. Ona ne dramatizuje, ona svedoči. To je književnost koja stoji na čvrstom tlu iskustva.
ZAŠTO JE TATJANA VREĆO VAŽNA?
Zato što pripada onoj tihoj, ali snažnoj liniji savremene srpske književnosti koja čuva sećanje na vreme, ljude i prostore koji bi bez ovakvih autorki ostali neizgovoreni. Zato što piše iz života, za život. Zato što njena dela nisu samo književni trag. Ona su dokument, svedočanstvo i izraz duboke humanosti.
Tatjana Vrećo je autorka koja je prošla kroz lomove epohe, a ostala verna toplini. Koja je živela na dva kontinenta, a sačuvala jedan glas. Piše u tišini ostavljajući trag koji traje.
O MESTU PISCA U DRUŠTVU
Kako danas vidite ulogu pisca u društvu koje se ubrzano menja?
Svaki pisac, po meni, bi trebalo da piše tako da njegov rad bude svedočanstvo vremena u kome živi. Ponekad je potrebna vremenska distanca da bi se sagledali događaji, ali bliska prošlost i sadašnjost kroz koju plovimo bi trebalo da budu ram slike koju iscrtavamo u našim delima. Posebno danas, kada je tempo života kao vrtlog u kome sve dolazi i prolazi brzinom treptaja oka.
Da li verujete da književnost još uvek ima moć da utiče na društvene tokove i da menja svest zajednice?
Još uvek se pojavi poneki književni biser koji bi mogao oblikovati svest zajednice, ali njegov značaj više nije jak kao što bi to bio u nekim prošlim vremenima. Nažalost, hiperprodukcija je učinila da se dela vredna pažnje izgube u gomili svega i svačega što se danas štampa. Nekada su književne nagrade bile smernice ka značajnim delima vrednim pažnje. Politizacija svega je uticala na to da su i nagrade, kao vid vrednovanja nekog dela, postale antireklama, a ne potvrda dobrog štiva.
I najvažnije od svega, mladi više ne čitaju kao nekad, njihova pažnja je kratkog daha. Virtualni, digitalni svet preuzima primat, i u tom svetu književnost polako ali sigurno gubi bitku.
Šta za vas znači biti „glas vremena“ u epohi u kojoj živimo?
Svako suočavanje sa događajima u kojima smo posmatrači bitan je faktor stvaralaštva jednog pisca. Ponekad je teško napraviti distancu i posmatrati stvari bez upliva subjektivnog osećaja, a to bi trebalo da čine stvaraoci ako žele da taj glas vremena odiše objektivnošću. Mislim da je u kratkim formama izraženiji glas vremena jednog pisca. Romani su uvek okrenuti prošlosti, pa makar to bila i bliska prošlost, i oni su svedočanstvo onog proživljenog, ne onoga što je sad. Biti u žiži stvari zahteva kratku formu, jer se događaji vrtoglavo smenjuju. Zato je, za mene, poezija i kratka priča glas trenutka u kome živimo. Ja lično više volim poeziju, pa u stihu vidim kratku formu kroz koju sagledavam svet baš sad, i baš ovde. Ona opominje, pokreće na razmišljanje, sučeljava nas sa realnošću. Za takav način pisanja treba imati i malo hrabrosti. Takođe, pisati o aktuelnim događajima ne mora da znači da se priklanjaš gomili. Biti svoj, samo posmatrač, onaj koji se ne priklanja, nije lako, pogotovo u svetu u kome je sve deljivo, gde, ako nisi „moj“, onda si „njihov“ — to nosi izvesni pritisak koga se nije lako osloboditi, ali je moguće. Mišljenja sam da se pesnikov glas jače čuje kada je vuk samotnjak, pogotovo ako je to pojanje ispunjeno ljubavlju prema svom narodu, svojoj veri i svojoj otadžbini.
O TEHNOLOGIJI I NOVOM SVETU
Kako doživljavate savremeni svet tehnologije, veštačke inteligencije i digitalnih komunikacija?
“Novi vrli svet” mi se ni malo ne dopada. Ja sam romantičar, osoba koja živi u prošlosti, poredi je sa sadašnjim trenutkom i vidi je kao neko lepše, humanije vreme. Imam strašni otklon prema svemu što guši emociju, a u tehnološkom napretku vidim baš to, ubicu emocija.
Da li mislite da tehnologija menja način na koji pišemo i čitamo?
Kod mladih je izražen uticaj novih tehnologija, pa se usled toga promenio i način kako komuniciraju, kako razmišljaju, kako pišu i koliko čitaju. Mislim da one generacije koje su rasle uz književne klasike, će i umreti sa klasicima, ali nove generacije sve manje poznaju tu vrstu književnosti jer im je zamorna, nerazumljiva, opširna i traži punu pažnju. Danas su svi na društvenim mrežama gde su interesantni samo sadržaji koji imaju trajanje manje od deset sekundi. Nažalost, živimo na velikoj prekretnici koja je za mene, osobu u srednjoj dobi, veliki pad u tamnu rupu otuđenosti, kulturološkog siromaštva i opšte nezainteresovanosti kod mladih naraštaja za pisanu reč.
Može li pisac danas da ostane autentičan u svetu koji sve više diktira brzinu, površnost i trenutnu pažnju?
Autentičnost umetničkog izražaja je moguća samo ako ne želiš uspeh po svaku cenu. Naravno, i životno iskustvo, dob, doživljeno i proživljeno utiču na stvaralački tok. Danas je sve instant ali to ne znači da umetnik ne može da se odupre tome. Lično me najviše odbijaju teme o kojima svi pišu jer su aktuelne i izazivaju trenutnu pažnju. Pored toga, stil pisanja koji podseća na pisanje trećerazrednog novinskog članka ne izaziva u meni ikakvu želju da to čitam. Takvih pisaca je sve više, ali mislim da je njihova popularnost kratkog daha, da nam je nametnuta i da će njihova dela biti brzo zaboravljena kao neautentična i isprazna.
O DRUŠTVENIM NESRAZMERAMA I LJUDSKOJ MERI
Kako se nosite sa društvenim nejednakostima i nesrazmerama koje su sve vidljivije?
Kroz vreme su postojale društvene nejednakosti samo što su sad vidljivije zahvaljujući društvenim mrežama. Za umetnika bi to mogla biti jedna od polaznih tačaka njegovog stvaranja. Svako vreme nosi svoje breme, a kao pojedinci možemo učestvovati u uočavanju tih nejednakosti kroz naša dela. Ili odbiti da učestvujemo uopšte, jer je i to jedan vid bunta kojim pokazujemo svoje mišljenje o stvarima koje nas okružuju. U tom odbijanju je sačinjeno veliko NE za sve vidove manipulacija kojima smo okruženi.
Da li književnost može da bude prostor otpora, razumevanja ili pomirenja?
Književnost može biti ona voda koja nas nosi, povezuje, miri, ili kroz buru nosi, ali danas je njena uloga toliko marginalna u društvenim tokovima da joj ne bih pridavala veliki značaj. Ono što je popularno kod čitalačke publike više magli njenu svest nego što je pokreće.
Šta vas danas najviše zabrinjava, a šta vam uliva nadu?
Dolazi vreme gde je „čovek čoveku vuk“ i zbog toga moje brige su uvek vezane za naše naslednike i generacije koje dolaze. Brinem za budućnost naših potomaka, jer će živeti u jednom nehumanom svetu, svetu materijalizma i vrednovanja pogrešnih vrednosti, u kome porodica neće postojati, ideali će biti mrtvi, a ljudska kreativnost zamenjena robotikom. Bez nade sam da će se pojaviti neki mladi naraštaji koji će probati da to promene i vrate se izvorištu svega lepog što je čoveka činilo osećajnim, emotivnim i kreativnim bićem.
O PORODICI KAO SIMBOLU I OSLONCU
Porodica je važan sloj vašeg stvaralaštva. Šta za vas danas znači porodica, kao iskustvo, kao vrednost, kao simbol?
Za mene je porodica pokretačka snaga. Svi moji romani imaju tu glavnu poveznicu – porodicu. Bez obzira da li su odnosi u porodici kompleksni, ili su čisti, kao bistra voda, oni mi daju osnovnu potku za stvaranje mojih dela. Nema ništa intrigantnije za jednog pisca u stvaranju, od sagledavanja tananih veza i odnosa u jednoj porodici, kao i načina kako ti odnosi utiču ne samo na njene članove već i svet koji ih okružuje.
Kako je vaša porodica oblikovala vaš put, vaše odluke i vašu književnost?
Zahvaljujući mom ocu zavolela sam da čitam. On je bio taj koji mi je kupovao knjige, razgovarao sa mnom o njima, tražio da iznosim svoja zapažanja od ranog detinjstva. U početku su to bile bajke i basne, kasnije klasici. Mislim da je to otvorilo vrata mojoj kreativnosti. Moja najvernija drugarica u detinjstvu bila je knjiga. Već u srednjoj školi objavljujem prve novinske članke. Studiranje žurnalistike bio je samo prirodan sled svega toga. Rat je taj moj put zaustavio. Moja lutanja svetom, moj život daleko od porodice koja je bila neiscrpni izvor ljubavi i sigurnosti za mene, doneo mi je dimenziju tuge koja živi u mojim romanima. Verovatno zato i pišem o običnim ljudima, malim porodicama, o zamršenim odnosima unutar nje u određenom društvenom trenutku. Moji likovi su fikcija, odnosi su fikcija, događaji su fikcija, ali tanane emocije o kojima pišem su stvarne, moje; mogu da se poistovetim sa svakim likom, da mu dam lični, emotivni pečat iako nikad nisam bila u nekoj situaciji koju opisujem. Taj raspon emocija, sagledavanje karaktera likova iz raznih uglova, tu slojevitost koja čini moje junake zanimljivim i neobičnim, crpim iz svega onoga što ja jesam, a sve to dolazi iz samo jednog jedinog izvorišta – moje porodice.
O KULTURI, UMETNOSTI I SLOBODI
Kako vidite savremenu kulturu u regionu i dijaspori?
Kada sam u Beogradu trudim se da posećujem književne događaje, da odem na neku pozorišnu predstavu, neko pesničko veče, poneko predstavljanje nekog novog romana. Kulturnih događaja ima ali niti se o njima govori koliko bi trebalo, niti ima podrške od medija da bi se takvi događaji popularisali. Nažalost, sve manje i ljudi dolaze na takve događaje. Više nema ni velikih manifestacija koje bi okupile veći broj umetnika, jer sve je manje novca u državnom budžetu koji se izdvaja za takve događaje. Kultura je na marginama društva i to ne samo kod nas. To je jedan opšti trend u celom svetu.
Šta je za vas umetnička sloboda i gde su njene granice?
Pravo stvaralaštvo ne trpi okvire. Pisac je jedino slobodan u svom stvaranju kad se ne pita šta će mu neko reći kad pročitaju ovo ili ono što je napisao. Ponekad uhvatim sebe u razmišljanju šta bi rekli moji bližnji na neke delove romana dok pišem, ali to se dešava retko i trudim se da ugušim te glasove u sebi jer shvatam da me oni sputavaju. Posebno razmišljam o svojoj deci, jer moji sinovi u meni vide pre svega svoju majku. Ja kao pisac sam za njih velika nepoznanica, posebno kad u mom pisanju ima erotskog naboja. Srećom, te dileme u meni su kratkog daha, jer jedino kad se ogolim pišem dobro. Takođe, mogu da stvaram lik negativca sa lakoćom jer i u njemu vidim samo obično ljudsko biće koga su životne okolnosti naterale da bude to što jeste. Nisam pobornik šokiranja publike samo da bi se privukla pažnja. Pisac može da piše o svemu bez straha, bez kočnica ako je svestan da to ima za cilj stvaranje autentičnosti dela. Kod mene jedini otklon postoji prema temama koje bi unižavale moju veru, moj narod i moju otadžbinu. Za mene, tu nema kompromisa, nikakve “umetničke slobode” ne bi bile važnije od moje ljubavi prema tom trojstvu. Ali i to je deo autentičnosti u mom stvaralaštvu.
Da li se osećate kao građanin sveta ili kao čuvar jednog posebnog, intimnog zavičaja?
Iako odavno ne živim u mom rodnom gradu, moj zavičaj živi u meni. Moja lutanja su me oblikovala, ali moje detinjstvo i moja mladost su pečat svega onog što jesam. Srbija, Republika Srpska i Kanada su tri tla kojima hodam, gde stvaram i koje na različite načine doživljavam kao svoje. Mada se najbolje osećam u Srbiji, jer najveću inspiraciju za stvaranje imam kada boravim u Beogradu. Kanada mi je donela utočište u jednom trenutku, Srbija inspiraciju i radost stvaranja, Republika Srpska povratak korenima. Sve je to bogatstvo koje me pokreće i čini moj život neobičnim i lepim, a moj rad drugačijim.
O ČITANJU I PREPORUKAMA
Šta trenutno čitate i šta vas je u poslednje vreme posebno dotaklo?
Trenutno čitam “Opsada crkve Svetog Spasa” od pokojnog Gorana Petrovića. Sve iz njegovog opusa sam pročitala osim ovog njegovog najznamenitijeg romana. Mislim da je nezasluženo ostao u senci nekih naših velikana. Roman “Lavr” od Jevgenija Vodolazkina je onaj retki roman koji sam pročitala pre dve godine i sa kojim upoređujem sve ono što sam pročitala posle, toliko je ostavio snažan utisak na mene da ga uvek preporučujem kao sjajno štivo.
Koje knjige biste preporučili čitaocima koji žele da razumeju svet u kojem živimo?
Volim istorijski roman pa bih za razumevanje nas i podneblja na kome obitavamo preporučila da pročitaju dela Iva Andrića i Selimovića. Sve od njih. Osim naših pisaca, da čitaju Dostojevskog radi razumevanja slovenske duše, i naravno Džordž Orvela jer on je davno u svojim distopijskim delima opisao našu budućnost.
Postoji li autor ili delo kojem se uvek vraćate?
Moj omiljeni pisac je Meša Selimović i njegovim delima se stalno vraćam. Naravno, tu su i ruski klasici koje iznova i iznova iščitavam.
O PISANJU I BUDUĆIM PROJEKTIMA
Na čemu trenutno radite i šta možemo očekivati od vas u narednom periodu?
Radim na novom romanu. Odnosi u disfunkcionalnoj radničkoj porodici sredinom sedamdesetih godina prošlog veka su okosnica ovog mog rada. Činjenica je da se zapretene tajne čovekove duše uvek iznova nalaze u fokusu mog stvaranja. Volim da razlamam na deliće sva emotivna stanja kroz koja prolazimo u odnosima sa ljudima, bilo da se radi o odnosima unutar same porodice, bilo da se radi o romančnom susretu dva bića.
Kako izgleda vaš stvaralački proces danas, u odnosu na ranije faze?
Interesantno je i meni samoj da se ništa nije mnogo promenilo u načinu mog rada. Razlika je jedino u dužini vremenskog perioda stvaranja. Prvi roman se “krčkao” dugo, što sa ostalim nije slučaj. Sad kad krenem da radim sve je podređeno tome, nema pauza u pisanju, nema distance, radim svaki dan, grabim svaki trenutak jer najvažnije je da se inspiracija ne ugasi. Na moju sreću, još uvek nisam doživela kreativnu blokadu kad sam u stvaralačkom naboju. A to je najvažnije za pisca.
Da li postoji tema ili priča koju dugo nosite u sebi, a još niste zapisali?
Prvi roman je živeo dvadeset godina u meni. Drugi roman je tinjao neko vreme dok ga nisam počela da pišem. Sve što je došlo posle je proizvod trenutnih promišljanja, iznenadnog naleta koji me je terao da odmah krenem sa stvaranjem. Mislim da je okosnica svog mog stvaralaštva uvek jedna te ista tema, a opet uvek nova i drugačija, nikad ista.
O TRENUTKU IZ KOG NAM SE JAVLJA
Gde ste sada dok odgovarate na ova pitanja?
Moj život je na dva koloseka – između Beograda i Otave. Srbija je dom, Kanada je prijatno odmorište. Mislim da mi je taj ritam odlazaka i dolazaka između dve zemlje, dva grada, svojevrstan izazov za moja čula i emocije koji mi donosi stalnu potrebu da nešto zapisujem. U Srbiji sam ispunjena energijom, stalnim pokretom, druženjem i povezivanjem sa ljudima. U Kanadi me dočeka mir, tišina, izolovanost od spoljašnjeg sveta. Te stalne plime i oseke mog društvenog života donose mi i milion misli koje moram da kanališem kroz pisanje. Nekad mi taj uzavreli život u Srbiji donosi inspiraciju, a ponekad mi taj „uspavani“, melanholični kanadski život ispuni misli i moja potreba da se izrazim kroz pisanu reč postane snažna. Volim ta moja različita kreativna stanja jer mi donose drugačije načine izražaja, a za jednog pisca je veoma važno da je uvek drugačiji i da se nesvesno ne ponavlja. Prija mi kad mi ljudi kažu da su čitajući moje romane imali osećaj da su ih pisale različite osobe. To je potvrda mojoj raznolikosti koju pokušavam da negujem i koja mi je izuzetno važna da bih i dalje stvarala i bivstvovala na srpskom književnom nebu.
