PRIZORI IZ SAN FRANCISKA KAO OPOMENA SVETU
U narodu postoji stara izreka za nepovratni kraj – kažu, „pukla je tikva“. Obično mislimo na propalo prijateljstvo ili politički savez. Ali, stojeći danas na ulicama San Franciska, grada koji je nekada bio sinonim za „zlatnu groznicu“ i Eldorado slobode, čovek ne može a da ne oseti da je ovde puklo nešto mnogo značajnije: pukao je osnovni dogovor o našoj zajedničkoj humanosti.
Ono što putnik namernik vidi u četvrtima poput Tenderloina ili SoMa nisu samo ljudi bez krova nad glavom. To su ljudske ljušture, tela bez trunke života u sebi, svedena na fiziološko postojanje u jezivoj tišini. Vidite ih: pognutih glava, presavijenih tela u neprirodnim uglovima, zarobljenih u onome što medicina zove „fentanilski polusan“. To nije obična beda na kakvu smo navikli u istorijskim knjigama. Ovo je metastaza neoliberalnog poretka koja je čoveka, tu najsavršeniju klicu kosmosa, pretvorila u otpad modernog doba.
GUBITAK SVESTI I GUBITAK NADE
Kada posmatrate beskućnike u drugim krajevima sveta, često ćete naći neku iskru, priču, neku vrstu otpora sudbini. Imaju svoje male rituale, gaje nadu, čuvaju dostojanstvo u dronjcima. U San Francisku, toj prestonici tehnološkog bogaćenja, ta iskra je sistematski ugašena.
Kombinacija fentanila i ksilazina – tih hemijskih monstruma koji su preplavili ulice 2025. i 2026. godine – uradila je ono što ni najsuroviji zatvori nisu mogli: izbrisala je ličnost. Ti ljudi su „polumrtvi“ jer je društvo odlučilo da je jeftinije dopustiti im da se narkotizuju do zaborava, nego popraviti anomalije sistema koji ih je tamo gurnuo.
Zašto su svi pognute glave? Zato što je težina fentanila jača od gravitacije, ali i zato što je sramota društva toliko velika da se više niko nikome ne usuđuje da pogleda u oči. Dok kilometar dalje mladi milijarderi projektuju veštačku inteligenciju koja će „spasiti svet“, na trotoarima realnost pokazuje da taj isti svet ne zna kako da spasi jednog čoveka od trotoara.
ZAMKA U KOJU SMO SVI UPALI
Ne smemo se zavaravati da je ovo problem „tamo negde“. San Francisko je samo laboratorija budućnosti koja nas čeka ako ne promenimo kurs. Neoliberalni model nas je ubedio da je uspeh isključivo lična zasluga, a neuspeh isključivo lična krivica. To je najopasnija laž našeg veka.
Kada čovek izgubi posao, kada troškovi života postanu toliki da kirija pojede čitavu platu, kada usamljenost postane jedini saputnik – prag ponora je tu. Pad u tu reku beznađa nije izbor; to je pad u zamku koju je društvo postavilo onima koji ne mogu da prate ludački tempo profita.
POZIV NA BUĐENJE: UČINIMO ČOVEKA BOGATIM!
Naša odgovornost kao ljudskih bića je ogromna. Ne smemo dozvoliti da postane normalno prolaziti pored živih spomenika patnje bez osećaja besa. Debata o raspodeli sredstava za život i osnovnu egzistenciju ne sme biti akademsko pitanje – ona mora da postane pitanje opstanka civilizacije.
Šta znači „učiniti čoveka bogatim“? To ne znači samo napuniti mu bankovni račun. To znači: Investirati u čovekovu svrhu: Obrazovanje i rad moraju služiti čoveku, a ne on njima. Moramo prestati da krpimo rupe i početi da gradimo temelje. Univerzalni osnovni dohodak, dostupno stanovanje i besplatna mentalna podrška nisu trošak – oni su investicija u to da sutra ne gledamo sopstvenu decu kako „kunjaju“ na ulici. Čovek bez nade je čovek bez budućnosti. Ako mu društvo ne ponudi ruku pre nego što zakorači u ponor, on će tamo i završiti.
PORUKA ONIMA KOJI POSMATRAJU I ONIMA KOJI TONU
Ako ovaj tekst stigne do nekoga ko oseća da mu tlo izmiče pod nogama, ko oseća da je „sledeći u redu za ponor“: znaj da tvoja vrednost nije određena tvojom produktivnošću ili tvojim trenutnim stanjem. Ti si poveren ovoj planeti kao njen najvredniji deo. Ne dopusti da te hemijski zaborav ubedi da nema povratka.
A za sve nas ostale: San Francisko nije više onaj grad – on je razbijeno ogledalo. U njemu vidimo šta se dešava kada profit postane bog, a čovek samo resurs. Moramo pod hitno zaustaviti tu reku koja nosi čovečanstvo u propast. Moramo zahtevati sisteme koji čuvaju ljudsko dostojanstvo pre nego što i poslednja „tikva“ pukne.
Jer, kada se to desi, više neće biti bitno ko je bio bogat, a ko siromašan. Ostaće samo pusta planeta kojom lutaju senke onoga što smo nekada zvali ljudima. Izbor je još uvek naš, ali vremena je sve manje. Učinimo čoveka bogatim – duhom, smislom i sigurnošću – jer to je jedino zlato koje je ikada bilo vredno potrage.
