ZAŠTO NAM JE POTREBNA “DINAMIČKA MREŽA” UMESTO BIROKRATIJE
Svi poznajemo taj mučni hodnik. Onaj iza čijih vrata papirna dokumentacija, ili molba za običnu dozvolu, provodi mesece putujući od stola do stola. Za tim stolovima sede ljudi koji ne vide projekat, ne vide učesnike, niti vide građanina – oni vide samo sat koji polako otkucava do kraja radnog vremena. To je svet birokratskih „usedelica“, sistem u kojem je titula (direktor, zamenik, šef, nadzorna komisija) važnija od rezultata, a kafa i čokolada su jedino pogonsko gorivo koje može da pokrene zarđale zupčanike administracije.
Nasuprot tom svetu danas stoji koncept koji nazivamo dinamička mreža.
Uzmimo za primer izdavaštvo. U tradicionalnom, birokratskom sistemu, knjiga je bila talac hijerarhije. U sistemu dinamičke mreže, ona je plod uigrane saradnje slobodnih profesionalaca. Urednik, lektor, korektor, dizajner i štamparija nisu činovnici u piramidi; oni su čvorovi u mreži.
U takvom sistemu, urednik formatira rukopis i odmah ga šalje autoru na autorizaciju. Nema čekanja na sastanak upravnog odbora. Tehnički urednik radi preliminarni prelom dok grafički dizajner već završava korice. Recenzent koristi AI alate da ubrza analizu, a sistem automatski generiše ISBN i CIP brojeve. Sve teče paralelno, horizontalno i bez zastoja. Umesto „šefovanja“, imamo saradnju. Umesto čekanja plate, imamo isplatu po učinku – čim je posao gotov, nalog u banci prebacuje sredstva na račun onoga ko je doprineo. Čisto, brzo i pošteno.
ADMINISTRACIJA KAO SERVIS, A NE KAO SUDBINA
Isti ovaj princip može se primeniti na javne poslove. Danas imamo dovoljno tehnologije da administrativni hodnici postanu muzeji prošlosti. Građanin ne treba da bude molitelj koji trči za vezama. On treba da stane pred monitor, ukuca svoje podatke, sačeka izvesno vreme i dobije svoj „papir.“.
Kada bi naša administracija postala dinamička mreža, odgovornost bi se pomerila tamo gde joj je i mesto. Baš kao u avio-saobraćaju: kompanija koja rentira avion nije odgovorna za otkazivanje motora – odgovorna je firma koja je avion opremila i održavala. Ako digitalni sistem padne, odgovornost je na pružaocu infrastrukture, a ne na službeniku. To nas tera da koristimo vrhunsku opremu, a ne zastareli princip prenošenja odgovornosti.
ŠTA SA LJUDIMA?
Najveći strah od promene je strah od gubitka sigurnosti. Ali dinamička mreža ne znači ostavljanje ljudi na cedilu. Naprotiv. Jeftinije je i humanije potpisati „ugovore o sigurnosti“ i isplatiti otpremnine onima koji su postali tehnološki višak, nego ih držati zarobljene u kancelarijama gde koče napredak celog društva. Tim rezom bismo doneli svetlost u administraciju, a tim ljudima pružili dostojanstven izlaz iz sistema koji ih je i same godinama mrvio.
GALOP ILI PEĆINA?
Mi danas imamo tehnologiju u džepovima, ali mentalitet u srednjem veku. Izbor koji je pred nama je jednostavan: ili ćemo prihvatiti dinamičke mreže i pustiti da naš rad i kreativnost teku slobodno, ili ćemo se vratiti volovima i plugu.
Možemo nastaviti da sedimo u našoj birokratskoj pećini, čekajući da nam „svane“ dok gledamo kako svet pored nas galopira ka zvezdama. A možemo i sami postati deo tog galopa. Sve što nam treba je hrabrost za jedan ozbiljan rez i vera u sistem koji se ne zasniva na pečatu, već na efikasnosti i čovečnosti.
