U savremenoj srpskoj književnosti retko se pojavi roman koji istovremeno pomeri granice žanra, otvori nova pitanja o identitetu i društvu, i pritom ostane duboko intiman. Roman „Frau Beta“ Laure Barne upravo je takvo delo, knjiga koja je tiho, ali sigurno, osvojila i kritiku i čitaoce, da bi se potom našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, najznačajnije priznanje u srpskoj prozi.
LAURA BARNA je autorka koja već godinama gradi prepoznatljiv književni svet: preciznu rečenicu, psihološku dubinu, žensku perspektivu oslobođenu klišea i narativ koji se ne plaši da zaroni u složene teme, od porodičnih nasleđa do društvenih lomova. „Frau Beta“ predstavlja vrhunac tog puta: roman koji je nastajao dugo, u slojevima, u tišini, u unutrašnjem dijalogu sa sobom i svetom.
Ulazak u najuži izbor za NIN-ovu nagradu nije samo potvrda kvaliteta jednog rukopisa – to je trenutak u kojem se prepoznaje kontinuitet autorkinog stvaralaštva, njen glas koji postaje sve snažniji i njen književni identitet koji se jasno izdvaja u savremenoj proznoj produkciji.
FRAU BETA – SVEDOČANSTVO JEDNOG STVARALAČKOG ZAMAHA
U jednom sasvim običnom danu, među rukopisima, knjigama i beleškama koje su se gomilale na njenom radnom stolu, Laura Barna je otvorila poruku koja će joj promeniti ritam disanja. „Frau Beta“ – roman koji je nastajao dugo, strpljivo, u tišini, našao se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. Nije to bio trenutak euforije, već onaj tihi, unutrašnji komešaj, kada čovek shvati da je nešto što je dugo nosio u sebi konačno i prepoznato.
U njenom radnom prostoru vladao je mir: šolja kafe koja se polako hladila, otvorena beležnica, nekoliko rečenica koje je tog jutra pokušavala da dovrši. Kada je stigla vest, Barna je zastala. Kaže da je prvo pomislila na sve sate provedene nad rukopisom, na sumnje, na trenutke kada je roman izgledao kao daleka, maglovita konstrukcija. A onda — na likove koji su je vodili, na priču koja je tražila da bude ispričana.
Roman nije nastao brzo. Bio je to proces koji je zahtevao vreme, unutrašnju hrabrost i spremnost da se zaroni u teme koje nisu lake jer iziskuju odgovornost, i prema čitaocima i prema autentičnim likovima. Ideja je došla iz jednog kratkog, gotovo neprimetnog trenutka, slike koja se zadržala u njenoj svesti i počela da raste. Faze pisanja bile su različite: od istraživanja arhivske građe i beleženja, preko dugih perioda tišine, do trenutaka kada se roman sam otvarao i sigurnim koracima vodio napred.
Barna ne krije da su joj beta čitaoci bili važni. Njihove reakcije, ponekad ohrabrujuće, ponekad izazovne, pomogle su joj da vidi roman iz drugačijeg ugla. Uži krug saradnika, urednik i prijatelji, bili su tu kao tihi svedoci procesa, ali i kao podrška koja je znala kada da zaćuti, a kada da progovori.
Kada je predala rukopis, izdavač je odmah prepoznao njegov potencijal. Zbog izuzetne slojevitosti „Frau Beta“ nije roman koji se uklapa u jednostavne kategorije, ali je upravo zato privukao pažnju. Urednički rad bio je precizan, posvećen, a promocija pažljivo vođena, bez senzacionalizma, sa poštovanjem prema tekstu, autorki i likovima.
Reakcije čitalaca bile su raznolike, ali intenzivne. Neki su roman čitali analitički, drugi emotivno, treći kritički. Ono što ih je spajalo bila je činjenica da ih „Frau Beta“ nije ostavila ravnodušnim. Kritika je prepoznala slojevitost, hrabrost i autentičnost, i roman je ubrzo postao tema razgovora u književnim krugovima.
Ulazak u najuži izbor NIN-ove nagrade za Lauru je bio trenutak potvrde, ali ne i završetak puta. Kaže da je osetila zahvalnost, ali i mir, kao da je roman, nakon dugog putovanja, konačno stigao tamo gde pripada. Da li je ovim delom pomerila svoje granice? „Možda jesam“, rekla bi, „ali to će vreme pokazati jer vreme kad-tad sve pokaže.“
Danas roman „Frau Beta“ živi svoj život među čitaocima. Svako ga čita na svoj način, svako u njemu pronalazi nešto drugačije. A autorka, ona već polako okreće pogled ka novim temama, novim likovima, novim izazovima. Ali „Frau Beta“ ostaje kao svedočanstvo jednog stvaralačkog zamaha, unutrašnje borbe svetla i tame, i književnog glasa koji s vremenom postaje sve snažniji.
LAURA BARNA – BIOBIBLIOGRAFIJA – možete pročitati OVDE
Laura Barna je jedna od najznačajnijih savremenih srpskih autorki čije delo spaja književnost, istoriju umetnosti i pedagoško-kulturološki rad, usmeren prvenstveno na mlade. Njena proza je prepoznatljiva po dubini poimanja, introspekciji i dijalogu sa tradicijom i kulturnom baštinom, dok njen angažman u kulturi čini važan doprinos očuvanju i reinterpretaciji srpskog književnog nasleđa.
Intervju koji sledi je retrospektivan, intiman i analitički, sa naglaskom na proces stvaranja i lični doživljaj uspeha.
Razgovarao: Ilija Šaula – glavni i odgovorni urednik časopisa Književni ESNAF
West Chester – Beograd, 22.02.2026.
Ljubav je sama po sebi dovoljno veliko čudo da joj dodatna čuda nisu potrebna. – Laura Barna
O NASTANKU ROMANA
Kada se danas osvrnete na roman „Frau Beta“, šta vidite kao prvu iskru iz koje je roman izrastao?
Vidim ženu! Čudotvorku! Čarobnicu! Uzdanicu! Ženu kojoj je prirodno i božanski povereno najteže breme: održanje vrste, čime joj je data i izuzetnija snaga ali i mogućnost spoznaje takve datosti. Ženu spremnu na žrtvu zarad dobrog, lepog i korisnog, onog osnovnog načela kojim se životno rukovodio veliki Laza Kostić. Ženu kojoj je otadžbina ceo univerzum, jer je u svakom trenutku svesna da unapređenjem jednog njegovog dela, unapređuje ljudsku civilizaciju. Ženu koja ljubi pravdu i slobodu, ne remeteći pritom celinu društvenog poretka, što neretko izaziva podozrenje pojedinaca predrasudama uređenog društva. Ženu koja korača krupnim koracima, privučena svetlošću koju zovemo budućnost, ali se zarad komocije ustežemo da joj se hrabro primaknemo, puštajući druge da to urade umesto nas. Ženu koja ruši polne granice, vekovima nametane iz straha i nesigurnosti upravo fizički moćnijih muškaraca. Ženu oličenu kroz mudrost. Iz tih razloga, upravo dve žene različitih senzibiliteta, obrazovanja, porekla i kreativnih mogućnosti: slikarka bavarskog porekla Beta Vukanović i mlekarica Radunka iz Vinče – glavni su akteri romana, razumljivo, uz umetničku sliku koju zajedno oslikavaju, kao metaforu vekovima nametanih razlika dve zemlje koje povezuje keltska kultura i tradicija, a koje je jedino umetnost bezbolno kadra da poravna.
Da li je postojala tačka u pisanju kada ste osetili da roman dobija svoj pravi oblik?
Onog momenta kada sam odlučila da se ogradim od predrasuda i rekla sebi: ne obaziri se, samo piši! izbrisala sam i crvene linije kojima se umetnik, iako to ne bi smeo, često samosputava. Razlozi su različiti, iz epohe u epohu, mada je suština slična: koristoljublje zarad opstanka. Tada sam osetila ono nužno olakšanje koje najvernije predstavlja čistu, neprikosnovenu istinu zapretenu u pojedincu u vidu kolektivne ostavštine. Istinu pa ma kakva ona bila postavljenu pred čitaoce, a oni je nepogrešivo prepoznaju, u konačnom i nagrade. Nastojala sam da potisnem manifestacije određenog vremena i sledim primarni impuls kojem ne bi zamerio nijedan od mojih romanesknih likova, budući da su mahom istorijski, dakle, stvarni.
Kako su izgledale faze stvaranja, od ideje do poslednje verzije rukopisa?
Igra svetlog i tamnog, sudari đavolskog i božanskog, obilje metafora manifestovanih univerzalnim a ponajviše lokalnim simbolima koji su neminovni u procesu gradnje bilo kojeg umetničkog dela. A između burovitih faza – bonaca. Bilo je dana, pa i meseci kada je rukopis tavorio zbog mog stanja, verovatno i prezasićenosti, a možda i straha od upadanja u manirizam. U tim etapama suzdržavala sam se da mu prilazim jer sam znala da sam opasna po napisano i da bih ga nemilosrdno rezala, izbacivala ili umetala, brisala, sakatila, nepromišljeno menjala, ophrvana nekim nedefinisanim nezadovoljstvom. Srećom pa sam prepoznavala takve autodestruktivne periode i zaobilazila folder: „Frau Beta“. Ali, iako su ti periodi delovali beznadežno prazni, mozak mi je dvadeset i četiri sata radio za roman, punio ga i kad tako nije izgledalo.
O MOTIVIMA I UNUTRAŠNJIM POKRETAČIMA
Šta Vas je najdublje motivisalo da napišete ovaj roman?
Konačno sam njime zatvorila krug čiji me je sadržaj decenijama opsedao jer nisam uspevala kroz jednu ličnost ili događaj da ga ispunim onim što sam smatrala da je suštinski važno za period od kraja 19. do druge polovine 20. veka, kad su modernistički tokovi posredi. Beta Vukanović je poživela pun vek, rekla bih najburnije kulturne istorije Srbije, i njen bogat i buran život poslužio mi je kao građa kojom sam pokušala da predstavim razvoj moderne umetnosti kod nas u scenografiji ratova: Balkanskih, Prvog, Drugog, i onih nimalo naivnih međuratnih perioda, naročito posleratnog i period komunizma. Dakle, od dinastije Obrenović, preko dinastije Karađorđević, do „dinastije“ Josipa Broza Tita, različita uređenja kroz koja je jedna strankinja uspevala uspravne kičme, uzdignute glave da prođe sačuvavši atribute ljudskosti, a nama pritom ostavi neprocenjiva dela koja su obogatila celokupnu srpsku baštinu.
Da li je „Frau Beta“ za Vas bila lični izazov, obračun, istraživanje ili nešto četvrto?
Razumevanje me je primarno vodilo, razumevanje književnice kojoj je mađarski maternji jezik, a srpski ne nužnost nego izbor. Identifikacija mi stoga nije bila težak posao, naprotiv, Betin poriv da svoju rodinu zameni rodinom svoga muža ne bi li i posle njegove prerane smrti 1918. godine produžila bitisanje malog jezgra – porodice, bio mi je sasvim blizak, isto kao i njena želja da svoj jezik odmeni tuđim, latinično pismo ćirilicom, rođeno ime Babet skrati u Beta, i sve ne da bi se dodvorila već da bi sačuvala i sebe i Ristu kao celinu, i životnu i kreativnu. Ljubav je sama po sebi dovoljno veliko čudo da joj dodatna čuda nisu potrebna.
O PODRŠCI I SARADNICIMA
Da li ste imali beta čitaoce i kakve su bile njihove reakcije?
Od začetka ideje, potom razrade skice, pa do konačne konstrukcije, sa mnom je bio prijatelj, čovek koji je sa velikim zanimanjem pratio svaki segment nastanka i razvoja romaneskne priče. U pitanju je poverenje. Moje! Živimo u vreme laži, zavisti, pretvornosti, pseudomanifestacija, i premda su nam usta svakodnevno puna ljubavnih izjava i zavetovanja na večno verovanje, nikada tako malo ljubavi i pouzdanosti nije bilo. Utoliko mi je dragocen savet, prekor ili sugestija nekoga kome verujem a ko zauzvrat veruje u ono što radim, za šta dišem. Nekoga kome je umetnost ljubav, a prijateljstvo svetinja.
Kako je izdavač reagovao na rukopis kada ste ga predali?
Nije bilo dileme, to sam videla na licu vlasnice izdavačke kuće HERAedu, gospođe Zorice Stablović Bulajić, još jedne jake i mudre žene koja gazi ispred svoga vremena ne mareći za stereotipe. Možda je posredi bila identifikacija ili saučesništvo, kako god, prepoznala je u Beti saputnicu, ali i sapatnicu, jer Balkan je oduvek izazov za jake i mudre, naročito žene. I sve je posle tog prvog, a prelomnog utiska išlo lako, bar je meni tako izgledalo. Sad se uveliko spremamo za novo izdanje, što nas sve raduje jer čitalaca nikad dosta. Srbija je malo tržište, ali veliko srce ima!
O ČITAOCIMA I KRITICI
Kako su prvi čitaoci doživeli roman; lucidno, analitički, emotivno, kritički?
Emotivno saučestvujući s odlukom jedne strankinje da nam zarad ljubavi prema svome Hercegovcu, dugajliji Ristu Vukanoviću, ozeleni dvorište, prenese iz akademskih centara Minhena i Pariza, u kojima se školovala, znanje i umeće koje će institucionalizovati kroz Prvu srpsku crtačku i slikarsku školu preuzetu od takođe stranca Kirila Kutlika, potom Kraljevsku umetničku školu, docnije Umetničko-zanatsku školu, sve do Akademije likovnih umetnosti, čijim osnivanjem i Srbija, odnosno Beograd, postaje 1937. godine umetnički centar, najvažniji na Balkanu. Dakle, bar po prvim reakcijama, a koje su, moram da priznam, zaista brojne, prihvat knjige je fantastičan.
Da li Vas je neka reakcija posebno iznenadila ili dirnula?
Bez obzira na iskustvo stečeno višedecenijskim književnim radom, uvek me iznenadi samosvojnost, čak i drskost kojom knjiga krči sopstveni put, iznalazeći najnemogućnije staze i bogaze. Neposredno po objavljivanju, putem društvenih mreža javila mi se sasvim nepoznata osoba, s dobronamernom porukom u kojoj izražava divljenje za stil i izabranu temu, prilažući fotografiju romana „Frau Beta“ ispred pravoslavnog kompleksa s Katedralom Svete Trojice u Tbilisiju. Kad pre stiže u Gruziju?, pitala sam sebe ali ne i dotičnu, jer sam potajno strahovala da mi neka njena izrečena banalnost ne naruši hodogram knjige kojeg sam u mnoštvo verzija maštovno kreirala.
Kako vidite život romana nakon objavljivanja?
Nastojim da ga pustim slobodno da živi, diše punim plućima, ne obazirući se na moje, neretko i sebične prohteve. A da bih bila dosledna u nastojanju, nikada ne čitam napisano, odnosno ukoričeno. Jednostavno, ostavljam ad acta, na taj način zaustavljam literarni kontinuitet, stilski, jezički pa i tematski kako bih pružila šansu novim idejnim realizacijama. Knjiga ionako nije moja od momenta kad je ispustim iz svoje radne sobe. Postaje uzor, merilo i putokaz tamo nekim drugim – čitaocima.
O LIČNOM DOŽIVLJAJU USPEHA
Šta ste prvo pomislili kada ste saznali da je roman u najužem izboru za NIN-ovu nagradu?
Nema slučajnosti!, prva pomisao. U romanu pratim sedamdesetdvogodišnji hodogram slike koju oslikavaju Beta i Radunka, ambijent kroz koji prolazi i uspeva da se samoočuva, neprestano se pritom transformiše poprimajući uticaje okoline određenih epoha i njihovih prezentacija. Jednako je i sa NIN-ovom nagradom i njenim sedamdesetdvogodišnjim trajanjem, usponima, padovima, potresima. Da je sve bilo potaman, klizilo bez peripetija, verovatno ni slika ni NIN ne bi toliko trajali, ili bi bar bili manje važni, a njihov značaj ne bi pobuđivao iz godine u godinu istovremeno sve veće i sporenje i pažnju.
Osećate li da ste ovim romanom pomerili svoje granice kao autorka?
Taj osećaj me pratio i 2008, kada sam objavila „Moju poslednju glavobolju“, roman o Isidori Sekulić. I opet žena, i opet snaga i mudrost. Lično mislim da sam maksimum doživela sa „Crvenim presekom“, romanom o srpskom impresionističkom slikaru Kosti Miličeviću, mada je roman prošao prilično nezapaženo. Kako i zašto neko delo zaživi u trenutku, dok je nekom potrebno vreme i vreme, ne mogu sebi da objasnim. Život pomenutog slikara je paradigma tragizma umetnika i umetnosti koju stvara, što mi je i bio cilj da predstavim, pre svega kroz niz anegdota i stvarnih životnih situacija u korelaciji sa značajnim ličnostima srpske kulturne istorije, situacija u kojima se mogu oglednuti i sadašnji umetnici ili se identifikovati s njima, bar većina. Apsurdno je govoriti o zlatnom dobu umetnosti, jer nikada stvarno nije uspelo opravdati značenje. Nažalost!
Kako doživljavate činjenicu da je roman „Frau Beta“ postao deo šire književne debate?
Naravno, raduje me, kao kad gledate uspeh sopstvenog deteta koje vas je u svemu uspelo prevazići, a da taj proces niste mozgovno ispratili. Neka ga, nek živi!
O ČITANJU, PREPORUKAMA I OMILJENIM AUTORIMA
Šta trenutno čitate i da li Vas je neka knjiga u poslednje vreme posebno zaokupila ili iznenadila?
Sijaset je knjiga trenutno na mom radnom stolu, mahom monografija, studija, biografija, kataloga koji su mi neophodni za rasvetljavanje umetnosti 19. veka, naročito slikarstva. Roman o Katarini Ivanović zahteva dubinski ulazak u epohu u celosti drugačiju od naše, time i pojačanu odgovornost i prema opisivanim likovima, ali i prema čitaocima. Čitaocima je potrebo verno dočarati epohu baroka, akademizma, bidermajera, zapravo atmosferu u kojoj su nastajali pomenuti pokreti. A uskoro kreće i čitanje ovogodišnje produkcije knjiga svih žanrova osim poezije, s obzirom na to da sam u žiriju za nagradu „Isidora Sekulić“. Dakle, biće čitanja i čitanja.
Koje biste knjige preporučili čitaocima, ne samo kao autorka, već kao strastvena čitateljka, nešto što Vas je oblikovalo, obogatilo ili Vam otvorilo novi pogled na svet?
“Od impresionizma do enformela”, istoričara umetnosti i likovnog kritičara Lazara Trifunovića, knjiga koju nosim sa sobom čim se odmaknem na duže iz Beograda, knjiga koja mi je baza za razmišljanje, idejnu inspiraciju, ali i štivo za uživanje. Posle Velikog rata umetnici svih oblasti (slikari, vajari, arhitekte, muzičari, pisci, pesnici…) formiraju takozvanu Grupu umetnika ne bi li očuvali onu važnu duhovnu komponentu naroda surovo stradalog u ratnom pogromu, komponentu neophodnu za bilo koji i kakav progres. I u tome su uspeli. Od Grupe umetnika i njihove plemenite namere ozdravljenja nacije umetnošću, do umetničkog pravca izražavanog apstraktnim formama posle Drugog svetskog rata – enformela, sabrano je u ovoj sjajnoj knjizi.
Ko su Vaši obožavani autori, oni kojima se vraćate iznova, i koje njihove knjige smatrate neprolaznim?
Ruski klasici svakako stoje na vrhu mog stalnog interesovanja. Skoro sam pročitala, po ko zna koji put, „Idiota“, a mogla sam ponoviti bilo koji roman Dostojevskog i iznova primetim nešto novo, shvaćeno na drugačiji način a što me oduševi. Sklona sam sporim, dugim psihološkim analizama i predstavama bilo kojeg dešavanja i njihovih aktera. Ta sporina danas, nažalost, nema razumevanja šire čitalačke publike, a u stvari je suština onog lepog u književnosti.
O BUDUĆNOSTI
Osećate li već sada konture neke nove knjige ili „Frau Beta“ uživa u vašoj naklonjenosti?
Već sam uveliko u gradnji sudbine jedne naše umetnice, nepravedno zanemarivane za života, ali i posle, prve srpske akademske slikarke Katarine Ivanović, rođene u današnjoj Mađarskoj u Stolnom Beogradu (Sekešfehervaru). Žudela je za rodinom svojih predaka, maticom Srbijom, ali je ona do kraja nikada nije prihvatila kao svoje meso i svoju krv. Nije umela ili nije htela, to ću tek kroz romanesknu priču raščivijati.
Kako vidite svoj dalji književni put nakon ovog uspeha?
Ne dam se omesti uobičajenostima: hvalama i pokudama! Jer i za dobrim konjem baš kao i za lošim, prašina se diže. Što bi naš narod rekao: U se i u svoje kljuse!
