Putovanje koje ne zahteva korake
Postoje zemlje u koje nikada nisam otputovao, a ipak ih poznajem bolje nego neke u kojima sam boravio. Njihove ulice nisu ucrtane na mojoj mapi, ali su mi duboko utisnute u svesti. Njihovi ljudi mi nisu pružili ruku, ali su mi otvorili dušu. Kako? Kroz književnost. Kroz knjigu. Knjiga je ogledalo duše, ne samo njenog autora, već čitavog društva, jedne zemlje, jednog naroda.
Shvatio sam da je čitanje više od intelektualne radnje, ono je čin približavanja, ulaska u tuđi svet, u tuđi jezik, u tuđu tišinu. Knjiga je i ambasador kulture, svedok vremena, pečat postojanja. I upravo zato, književnost je najdublji način da se upoznaju drugi.
Književnost kao kulturni kod
Svaka država ima svoje pisce koji pišu i dišu smisao one crtice koja se nalazi između godine rođenja i godine smrti. Tolstoj nam ne priča samo o Rusiji, on nas uvodi u rusku dušu, u njenu borbu, u njenu veru, u njenu protivrečnost. Markes nas ne vodi samo kroz Kolumbiju, već kroz magiju koja prožima latinoamerički život. Andrić ne opisuje samo Bosnu, već nas suočava sa balkanskim vremenom, sa istorijom koja ne prolazi, već ostaje kao obeležje karaktera.
Književnost je kulturni kod koji se oseća. Ona je jezik koji tumači vrednosti, mane, vrline, strahove i nade jednog naroda.
Čitanje kao čin empatije
Kada čitamo, razumevamo i saosećamo. Ulazimo u tuđe cipele, tuđe misli, tuđe snove. Čitanje ruši zidove, razbija predrasude, otvara prozore ka svetu.
U vremenu kada se granice ponovo podižu, knjige ih obaraju. Prevodioci postaju mostovi, a čitaoci, putnici koji ne traže vizu. Čitanje je najintimniji oblik dijaloga sa drugim, čak i kada je taj drugi udaljen hiljadama kilometara.
Knjiga kao ambasador
Umesto turističkog vodiča, ponesi roman. Umesto razglednice, pročitaj pesmu. Knjiga će ti pokazati ono što nijedna kamera ne može uhvatiti: unutrašnji pejzaž naroda.
Književnost ne prikazuje fasade, već temelje. Ona ne nudi senzaciju, već suštinu. Kroz nju, putujemo u prostor i u vreme, u duh, u tišinu koja govori više od reči.
Poziv na čitanje kao putovanje
Pozivam te, čitaoče, da otvoriš svoje „treće oko“ – ne ono koje gleda, već ono koje spoznaje. Putuj kroz stranice, kroz rečenice, kroz stihove. Upoznaj svet kao svedok, kao saosećajni istraživač.
Jer svaka knjiga je zemlja, svaki pisac – narod, svaka reč – kultura. A ti, koji čitaš, već si na putu.
Srbija kao reč u svetu
Srbi kao mali narod nemaju moć brojnosti, ali imaju moć reči. U vremenu kada se svet predstavlja slikama i brzim porukama, prilika je da se koristi i književnost kao medij, koja se podjednako razvija u matici i rasejanju. Danas je sve više visokoobrazovanih u dijaspori i mnogi su pored svojih poslova okrenuti očuvanju svog jezika i pisma, pribegavajući i pisanom stvaralaštvu, ne samo kroz naučne radove već i umetničko stvaralaštvo. Na taj način Srbija ima priliku da se predstavi, i bude upoznata, kroz književnost. Da bi se jedna zemlja i njen narod što bolje upoznali, najbolje je da se čita njihova književnost. To nije samo kulturna strategija, već nužnost.
U Srbiji i njenoj dijaspori žive i stvaraju brojni autori čija dela zaslužuju da budu ambasadori jedne zemlje koja je kroz istoriju više puta bila na granici, između istoka i zapada, između tragedije i nade, između ćutanja i pesme.
Zato je potrebno raditi na prevodima, na izdavaštvu van granica, na povezivanju sa svetskim književnim tokovima, agencijama, izdavačima, festivalima. Treba prenositi srpsku književnost drugima, i na papiru i u digitalnom obliku, jer čitaoci nisu samo publika, već nosioci kulture, obrazovanja, duhovnosti.
Srbija treba da se istakne po snazi svoje književnosti. Jer reč, kada je istinita i duboka, nadživljuje sve druge oblike predstavljanja. A knjiga, kada je dobra, postaje lice jednog naroda.
