U Čitaonici Biblioteke „Gligorije Vozarović“ u Sremskoj Mitrovici, postavljena je izložba „Beleške“ autorke Aleksandre Đorđević.
Aleksandra Đorđević rođena je u Sremskoj Mitrovici 1984. godine gde je, nakon ranog detinjstva provedenog u Torontu, završila osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2008. godine, a zatim i engleski jezik i književnost u Kelnu 2014. godine. Živi i radi u Dizeldorfu. Do sada je objavila: romane „Devet godišnjih doba“(2018), „Trans:mi u česticama vremena“(2020) i „Život posle smrti“(2021), zbirku poezije „Dom“(2023) i kratke priče „Nakraj sveta kuća“(2025). Piše poeziju, prozu, eseje, kolumne i kritike, a bavi se i prevodilaštvom.
Profesorka, supruga, majka četvoro dece, svestrana i talentovana, ove godine sugrađanima se predstavila i kroz likovne radove. Izložba „Beleške“ obuhvata njene radove nastale kroz poslednjih nekoliko godina, u različitim tehnikama i kroz različite motive. Svoj bogati unutrašnji svet, koji već godinama slika izuzetnim poznavanjem svog jezika, ovaj put publici je otkrila kroz likovne radove. Izložba će biti postavljena do 20. avgusta kada će se održati promocija Aleksandrine knjiga priča „Nakraj sveta kuća“. Pozivamo vas da pogledate „Beleške“ Aleksandre Đorđević u Čitaonici naše biblioteke.
BELEŠKE IZRASLE U MEKOM DELU DUŠE
Aleksandra Đorđević je stvaralac koji stoji na raskršću dve umetničke discipline, književnosti i slikarstva i upravo iz tog spoja nastaje njen prepoznatljiv izraz. Kao autorka romana, poezije i kratkih priča, ona u slikama nastavlja ono što je u tekstovima započela: potragu za licima, za unutrašnjim pejzažima, za trenucima koji nose više značenja nego što se na prvi pogled čini.
Njena galerija je intimna, gotovo dnevnička. Svaka slika deluje kao zapis o jednom susretu, o jednoj emociji, o kratkom trenutku koji je želela da sačuva od prolaznosti. Zato je i naziv izložbe „Beleške“ sasvim prirodan. Njene slike nisu monumentalne izjave, nego bešumne, rukopisne beleške duše, vizuelni fragmenti koji se nadovezuju na njeno književno stvaralaštvo.
Motivi koje bira: lica, figure, unutrašnji svetovi, nose vrstu nežnosti koja ne traži pažnju, nego razumevanje. U njima se oseća da je slikarstvo za nju prostor igre, ali i prostor samospoznaje. Boje su često meke, a linije slobodne, kao da želi da ostavi dovoljno prostora da se posmatrač sam uvuče u prizor i dopiše ono što nedostaje. Aleksandra Đorđević slika kao pisac: svaka slika je rečenica, svaka boja je ton, a svaka figura je lik koji ima svoju priču. Zbog toga njena galerija deluje kao vizuelni roman u fragmentima, nežan, introspektivan i iskren.
Preuzeto: Biblioteke „Gligorije Vozarović“
