PORTRET BEZ RIMA
Ileš Feher je jedan od onih ljudi čiji život odbija da stane u biografsku odrednicu. Medicinski biohemičar, doktor hemijskih nauka, prevodilac. Rođen u Kastavu, u Istri, u vreme kada je taj kraj menjao države češće nego zastave. Detinjstvo između sela i Tise, između očeve njive i majčine mreže.
Iz njegove autobiografije:
„Da li je sudbina mog rodnog mesta dala pečat mom životnom putu?
Život mi je ispunjen suprotnostima. Bio sam izvikani genij i običan šarlatan, hvaljeni stručnjak i prezreni pijanac, tenis i boks su se sasvim lepo slagali, dok prerana povreda nije stavila tačku na moju sportsku karijeru.
Često postavljam pitanje, ko je dobio više od sudbine? Ja, koji sam od šeste godine navikao na rad, more vidio tek u 14.-oj godini putem školske ekskurzije, ili moj sin, koji je već od četvrte godine sa drugovima kupao u slanom plavetnilu ali šta znači svakodnevna borba … Smatram da sam imao sreću i sa zadovoljstvom mislim na detinjstvo. Kao petogodišnjak kod bake u Temerinu sa najvećim užitkom stiskao vratove pačića. Nisu me pohvalili. Da smo sa bratićem sa salaša (pored Temerina) umesto na nedeljnu misu stigli na baru gde smo upali u blato i vesele vragolane ujak Lajoš je dobro isprašio – Bože moj. Da sam ja bio onaj koji je za vreme ponoćke sašio široke suknje seljankama, nije se doznalo. Znači bio sam izrazito dobro vaspitano dete. Ali jedna stvar nikada nije bila problematična – učenje. Kao osmogodišnjak upitao sam mamu: „Da li se uči seljaštvo na fakultetu?” Kao da sam nešto nemoguće pitao. „Ne želiš valjda da budeš seljak?” „To bi bila prava stvar” – tako ja. „Za ime boga, zašto?” „Jer njima je dozvoljeno psovanje”. Mama je bila zabezeknuta, otac ništa nije rekao ali su mu oči zasjale.
Još nekoliko detalja iz detinjstva:
– probiranje hrane: kao deca ništa nismo morali pojesti, ali isto to smo i za večeru dobili, samo hladno.
– pouka za život: dedi je dojadilo da sam mu na leđima stalno “neku božju mater” imao sam zato da se ne bih u Tisi utopio, te kao petogodišnjaka bacio me u reku rekavši: Plivaj! I, plivao sam.
– prizor iz Temerina. U dvorištu bake; baka je u jednom uglu heklala, a sestra se sa mačkom igrala. Odjedanput vrisak – baka promrljala: aha ugrizla ju je mačka i nastavi heklati.
Dubok trag je ostavila u meni 1948 godina. Zima je bila a ja bolestan: šarlah i tifus. Tri meseca sam bio vezan za krevet i kroz prozor promatrajući svet, brojao minute. Masovno iseljavanje jevreja je bio na vrhuncu. Do željezničke stanice put je preko naše ulice vodio. Na neki način i ja sam bio učesnik tužne povorke. Tad nisam shvatio zašto mi se srce, gledajući ljudima i stvarima natovarena zaprežna kola, stislo. Sad već znam.”
Život ga je odveo u laboratoriju, a laboratorija u književnost. Danas je između dva jezika kao dva srca u jednom telu. Mađarski mu je maternji. Srpski je usvojio do mere da mu je postao “alter ego”. Preveo je više od 4.500 pesama autora iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore na mađarski odnosno mađarskih pesnika na srpski, i objavio 20 dvojezičnih knjiga. Njegov rad nije tehnički posao. To je kulturni podvig koji već decenijama otvara vrata između dve književnosti.
Živi u Subotici, u braku punom ljubavi, poštovanja i dubokog porodičnog razumevanja. Pored njega je supruga Đenđi, koju od milja zove Đenđika. Ime joj na mađarskom znači biser, i u njegovom životu ona to i jeste. Sa njima su i njihovi sinovi. Svakodnevna brižnost i predanost porodici daju posebnu težinu njegovoj tišini dok prevodi. Iz tog srca, gde se reči mere pažljivo, izlaze stihovi koji spajaju dva naroda.
Ileš između ostalog kaže: „Prevodim samo ono što osetim. Ako pesma ne uđe u mene, ne mogu ni ja u nju.“
DVOSTRUKA PRIPADNOST KAO PREVODILAČKI KOMPAS
Feher ne prevodi iz rečnika. Prevod za njega počinje tišinom, osluškivanjem ritma koji pesma nosi ispod reči. Tek kada je oseti, ulazi u strukturu. Rimom se retko bavi. Smatra da rima često narušava jezik i odvlači od suštine. Važniji mu je unutrašnji metar, ono što pesmu čini živom i kad se skine sa papira.
Ileš između ostalog kaže: „Jezik je samo alat. Pesma je ono što ostaje kad se alat odloži.“
Njegova dvostruka jezička pripadnost nije podatak iz lične karte. To je alat za finu hirurgiju na otvorenom stihu. Kada prevodi, on ne prenosi reči. On prenosi unutrašnju temperaturu pesme.
SA MAĐARSKOG NA SRPSKI: PROCES OTVARANJA
Kada mađarsku pesmu prevodi na srpski, Feher radi kao neko ko otvara prozor u tesnoj sobi. Mađarski je kondenzovan, precizan, unutra okrenut. Srpski je širok, narativan, elastičan. U tom smeru Feher koristi pun kapacitet srpske sintakse. Daje prostora metafori da se razvije, tonu da odjekne, slici da se do kraja nacrta.
Ne imitira ritam originala. Stvara novi ritam koji srpski jezik prirodno nosi. Čuva emocionalnu zgusnutost mađarskog, ali je prevodi u srpsku prostranost. To nije širenje radi širenja. To je udisanje. Pesma na srpskom mora da diše kao da je na njemu i rođena.
Ileš između ostalog kaže: „Srpski mi daje prostor da udahnem pesmu do kraja.
SA SRPSKOG NA MAĐARSKI: PROCES SABIJANJA
Obrnuti smer traži drugačiju disciplinu. Mađarski ne trpi višak. Svaka reč mora da ima težinu i mesto. Srpska metaforička raskoš, narativni zamah i sintaksička sloboda ovde postaju izazov. Feher tada radi kao arhitekta. Sužava, kondenzuje, meri. Čuva ton, ali menja konstrukciju. Doslovnost bi ubila muziku mađarskog jezika, pa je izbegava po svaku cenu.
To je proces destilacije. Srpska širina prelazi u mađarsku preciznost. Ako se na srpskom pesma otvara, na mađarskom se zatvara u kristal. I u jednom i u drugom slučaju rezultat je isti: pesma koja funkcioniše kao original.
Ileš između ostalog kaže: „Mađarski ne trpi suvišnu reč. On je kao voda: nađe put, ali ne voli prepreke.“
POEZIJA KAO PRIRODNO STANIŠTE
Feher je pre svega pesnik. Zato mu je poezija prirodni element. Ne prevodi poeziju iz obaveze nego iz srodstva. U poeziji se dva jezika koja gramatički nemaju dodirnih tačaka susreću na dubljem nivou. Nalaze zajedničke metafizičke tačke. Tu nastaje pravi dijalog između kultura, bez posrednika i bez politike.
Njegov opus je dokaz da se razumevanje između naroda ne gradi deklaracijama. Gradi se kada jedan narod može da oseti tugu, ironiju i nadu drugog naroda u stihu. U tom smislu Feherov rad je diplomatija najvišeg reda.
Ileš između ostalog kaže: „Ako dva naroda razumeju tuđu pesmu, onda se već razumeju mnogo dublje nego što misle.
MOST KOJI SE NE RUŠI
Srpsko‑mađarski odnosi su danas na zavidnom nivou. Politika ima svoj tempo, ekonomija svoj, ali književnost je uvek bila najsporiji i najosetljiviji kanal. Feher je taj kanal godinama širio strpljivo, naslov po naslov, pesmu po pesmu. U Mađarskoj je predstavio stotine savremenih autora sa Balkana. U Srbiji je generacijama čitalaca približio mađarsku liriku koja bi bez njega ostala neprevedena.
Zato je danas njegovo ime referenca. Kada neko pomene prevod između srpskog i mađarskog, pomene Fehera. On je postao institucija, ali bez kabineta i pečata. Njegova kancelarija su rukopisi, mejlovi i noći nad stihom.
DIJASPORA: TIHA MREŽA PODRŠKE
Posebno poglavlje je njegov rad sa dijasporom. U stalnom je kontaktu sa srpskim i mađarskim pesnicima rasutim po svetu. Objavljuje mlade i neafirmisane. Čita rukopise koji bi u velikim kućama čekali godinama. Odgovara na poruke. Ohrabruje. Za mnoge autore iz inostranstva on je prva adresa i poslednja nada da će ih neko pročitati pažljivo.
To nije samo kulturni rad. To je čuvanje jezika na mestima gde se on najlakše gubi. Feher zna da se identitet ne brani zastavom nego pesmom koja se pamti napamet.
UGLED KOJI SE NE KUPUJE NAGRADAMA
U pesničkom svetu Srbije i Mađarske Feherovo ime otvara vrata. Njegov ugled nije nastao na priznanjima, mada ih zaslužuje najviša. Nastao je na radu. Kolege ga cene jer je pouzdan i jer ima uho. Zna kada pesma može da podnese odstupanje od originala i kada bi to odstupanje bilo izdaja. Ta etika se ne uči. Ona se nosi.
Jedinstven je po obimu, ali još više po dubini. Evropa ne poznaje mnogo prevodilaca koji su u stanju da više od 4.000 puta uđu u tuđu pesmu i iz nje izađu sa svojom, a da obe ostanu čitave.
ZAŠTO JE ILEŠ FEHER VAŽAN
Zato što je pokazao da jezici koji nemaju zajedničku gramatiku mogu imati zajedničko srce. Zato što je decenijama radio posao koji ne donosi slavu, ali menja kulturnu mapu dva naroda. Zato što je mladima dao prostor, a starijima kontekst. Zato što je od prevođenja napravio stvaranje.
Njegov rad je istovremeno kulturni, jezički, umetnički, ljudski i diplomatski. I sve to staje u jednog čoveka koji i dalje, svakog dana, sedne za sto i pokušava da čuje kako pesma diše na drugom jeziku.
Iz toplog doma u Subotici, punog razumevanja i tihe snage, gde se ljubav meri brižnošću, izlaze mostovi od stihova.
Ileš između ostalog kaže: „Ako sam nekome otvorio vrata prema drugom jeziku, onda je moj posao već imao smisla.“
*Autor tеksta jе knjižеvnik i еsеjista, glavni i odgovorni urеdnik časopisa za tеoriju i knjižеvnost „Knjižеvni ESNAF“. Živi i stvara u Sjеdinjеnim Amеričkim Državama, u Filadеlfiji, savеzna država Pеnsilvanija.
