GORAN IVANKOVIĆ – PESNIK KOJI KORMILARI DUŠOM
U svetu gde se reči često gube u buci svakodnevice, Goran Ivanković ostaje pesnik koji ih pažljivo bira, oblikuje i daruje onima koji žele da čuju tišinu između stihova. Rođen u Vukovaru, a životno sidro spustio u Vankuveru, Goran je čovek koji ne samo da piše o životu – on ga živi sa punim intenzitetom. Ipak porodična harmonija je njegova najčvršća pesma, onu koju ne treba zapisivati da bi bila večna.
Kao mason, Goran je deo duhovne tradicije koja traži mudrost, istinu i unutrašnje svetlo. Kao književnik, on je svedok vremena, emocija i ideja koje oblikuju čoveka. Njegova dela govore o borbi, ljubavi, filozofiji, ali pre svega – o čoveku. Ovom reportažom želimo da približimo Gorana kao pesnika, mislioca, oca, dedu i brata u masonskoj loži. Da zavirimo u njegov svet, ali i da ga pustimo da nas vodi kroz njega.
MASONSTVO – RED SVETLA, ISTINE I ODGOVORNOSTI
U vremenu kada se svet često čini haotičnim, kada se istina relativizuje, a odgovornost prebacuje s jednog na drugog, postoji potreba za mestima tišine, razumevanja i unutrašnjeg reda. Masonstvo, kao drevna i simbolična organizacija, upravo to nudi – prostor u kojem čovek može da se razvija, da traži istinu, da uči i da služi.
Ovakav pristup koji razbija predrasude o masonstvu, a Goran je oduvek težio upravo takvom redu gde može da se razvija, traga za istinom, učenjem i službom višim interesima čoveka – stuba zajednice.
„Mnogi masonstvo doživljavaju kao tajanstvenu pojavu, ali iza vela simbolike i rituala krije se jednostavna, ali duboka ideja: da čovek bude bolji nego što je bio. Da bude brat drugom čoveku, da traži svetlo znanja, da poštuje red i da pre svega – bude odgovoran za svoje misli, reči i dela.“ – Goran Ivanković
Ko se pridržava ovakvih životnih pravila nema potrebe da bude član masonskog reda, ali nije čar samo u tome, ipak je masonstvo linija po kojoj se kreću posebni, nemam smelosti da kažem, odabrani ljudi.
Mene kao autora ove reportaže ne privlače tajne i moći, već istina imudrost. Zato smatram da razumem zašto mnogi ljudi širom sveta, različitih vera, nacija i profesija, pronalaze smisao u ovom redu. Masonstvo ne nudi gotove odgovore, već postavlja prava pitanja, niti traži slepu poslušnost, već svesno traganje. I to je ono što ga čini privlačnim – sloboda u okviru discipline, bratstvo u okviru razlike, i svetlost u okviru tame.
U tom duhu, ovaj dijalog koji sledi, nije u korist odbrane nekog učenja, a nije ni kritika, već poziv na razumevanje. Svetu nećemo doneti bolje osudom, već ovim što činimo, dijalogom.
Kroz nekoliko životnih segmenata sa nestrpljenjem očekujemo da vidimo šta Goran Ivanković (32 stepen Skotiš Rajt) ima da kaže na tu temu.
O ČOVEKU I ŽIVOTU: LIČNA MERA DOBROTE I VEDRINE
Za početak, voleo bih da mi kažete: Kada biste morali da se opišete u tri reči, koje biste izabrali? Ne mora to biti strogo definisano, više kao osećaj, šta vas najtačnije oslikava? Zatim, često se pitamo šta znači biti „dobar čovek“. Kako vi to doživljavate? Da li je to stvar postupaka, namera, odnosa prema drugima ili možda nečeg dubljeg?
Mene najbolje opisuje moja pesma Autoportret,
Autoportret (kratki)
Živim u slici materijalizovane ideje
ne mogu pobjeći iz okvira svog.
Klaustrofobičan vrištim u vlastitom tijelu
kao odstreljen u planini zlatni jednorog.
„Dobar čovek“ je termin koji zvuči jednostavno ali je veoma komplikovan za objasniti. Dobrota čoveka može da se ispolji na nekoliko načina, može biti usmerena prema sebi, prema drugima i kombinovano. Postupci čoveka gde on teži biti dobar prema sebi ne moraju biti zadovoljavajući prema drugima i pretežno pretenduju da postanu negativna osobina tipa egoizma, škrtosti i sl. Kad je čovek dobar prema drugima, to se ispoljava pretežno humanitarnim akcijama koje ne moraju biti visokog intenziteta. U svakodnevnom životu taj vid se može prepoznati u osobi koja poklanja pažnju drugima i nudi bez ličnog interesa svoju pomoć koliko njegove mogućnosti dozvoljavaju. I treći oblik je upražnjavanje drugog ali sa razlogom da ga okolina upamti kao takvog da bi on to iskoristio za neki lični interes (npr, politički). Slobodno Zidarstvo interesuju samo osobe koje praktikuju drugi vid dobrote odnosno dobrotu usmerenu prema drugima bez ličnog interesa.
O KNJIŽEVNOSTI: TRAGOVI, PREPORUKE, BUDUĆNOST KNJIGE
Voleo bih da počnemo od nečeg ličnog: Koje svoje delo smatrate najličnijim, onim koje vas najdublje oslikava? Šta ga čini takvim? I da se nadovežem: vaš roman Vukovarski Dnevnik – koliko izdanja je do sada imao, i da li ćemo ga uskoro sresti u novom izdanju?
Zanima me i, šta trenutno čitate. Da li biste mogli da podelite knjigu ili dve koje su vam sada u rukama i zašto baš one? Uz to, voleo bih da čujem i neki vaš favorit među našim klasicima, kao i stranog pisca koga biste rado preporučili. Šta vas u njima inspiriše?
I na kraju, kako danas vidite ulogu književnosti u društvu? Posebno me zanima vaš pogled na knjigu kao predmet, da li će preživeti tehnološki napredak? U šta bi mogla da se transformiše, a da ne izgubi svoju dušu?
Vukovarski Dnevnik je moj prozni prvenac i moja najuspešnija knjiga. Štampan je u dva izdanja a besplatna verzija u pdf formatu je skidana sa interneta preko 2000 puta sa izvora pod mojom kontrolom. Delovi tekstova su citirani kako od Srba tako i od Hrvata što ukazuje da sam uspeo kao pisac da prevaziđem vlastitu nacionalnu opredeljenost i realistično predočim istinu kako sam je ja doživeo. Knjiga bi se trebala pojaviti na engleskom sledeće godine.
Trenutno čitam interesantnog kineskog pisca Cixen Liu i njegovu knjigu The Three-body problem, mislim da je prevod na srpski „Tri tela problem“ ili Problem Tri Tela… Za mene je knjiga fascinantna, kako stilom pisanja tako i temama koje obrađuje. To bi bilo što se tiče beletristike, a pošto radim na jednom svom novom projektu gde koristim primere iz Biblije, apokrifnih jevanđelja, pojedinih gnostičkih tumačenja itd. trenutno su mi na stolu Beyond Belief od Elaine Pagles, The first Paul (M.J. Borg i J.D. Crossan) i Paul a New Covenant Jew (Pitre, Barber, Kincaid). Sve tri knjige sam već pročitao, a sad listam da nađem određene citate za moj projekat.
Nemam neke izrazite favorite među našim književnicima, moji idoli iz mladosti su bili Dobrica Ćosić (Vreme smrti) i Dušan Baranin… Od njih sam učio o srpskom junaštvu i ponajviše čojstvu jer junaštvo bez čojstva je vrlo opasno…
Pisana reč oplemenjuje osobu koja čita, a lično mislim da rasterećuje dušu onog ko piše. Tom logikom mogu da zaključim da će pisana reč postojati dokle god čovek ima potrebu da se oplemenjuje i dušu rasterećuje. Elektronska izdanja otvaraju mogućnosti koja ranije nisu postojala. Mislim da je to više nego dobro. Ako želim da podelim moju knjigu besplatno, nemam finansijski gubitak jer nisam novac uložio u štampanje knjige, što naravno nije slučaj sa štampanim izdanjem. Itd… Pisana reč ne može izgubiti svoju dušu nebitno o formatu u kojem je distribuirana odnosno objavljena… Tehnologija danas omogućava „čitanje“ knjiga i ljudima koji ne vola da čitaju već da stave slušalice na uši i slušaju drugog kako im čita… to olakšava i slepima da budu u toku sa literarturom… Treba biti pozitivan prema tehnološkom napretku…
O MASONSTVU
RAZGOVOR O MASONSTVU: TRAGANJE, VREDNOSTI, ZAJEDNICA
Zanima me, pre svega, šta je to što vas je motivisalo da se pridružite masonskoj loži? Da li je to bio lični poziv, neka ideja, susret, ili možda osećaj pripadnosti nečemu većem?
Kako biste, iz svog iskustva, opisali osnovne vrednosti i principe masonstva? Šta je ono što vas najdublje povezuje sa tim učenjem i kako se te vrednosti žive u svakodnevici?
Zanima me i kakvu ulogu igra zajednica u masonstvu. Da li je ona više duhovna, praktična, simbolična ili sve to zajedno? Kako se gradi poverenje među članovima?
Još kao klinac od nekih 13 ili 14 godina sam čitao Tolstojev Rat i Mir gde me je fascinirala inicijacija grofa Pjera Bezuhova u Masoneriju. Tad sam prvi put dobio želju da budem Mason. Sa dvadeset i dvije ili tri sam čitao knjigu Sveta krv Sveti gral i stara želja se probudila sa malom razlikom jer sam ovaj put želeo bit Vitez Templar. Želje su mi se ostvarile dolaskom u Kanadu.
Svako jutro kad se probudim i odem na umivanje prvo se obračunam sa tom osobom koju vidim u ogledalu. Kad nju pobedim sve će biti moguće i vrata „raja“ će se otvoriti za mene. Izboriti se sa vlastitim egom je najveća pobeda koju čovek može da ostvari. Samo čovek mora biti veoma oprezan u toj borbi. Ne možete uništiti ego, ego je taj koji vašu ličnost čini posebnom, karakterističnom i razičitom od drugih. Ego treba izgraditi na takvu visinu da on više ne dozvoljava ispoljavanje nikakvih strasti, objesti ili bilo kakvih postupaka koji nisu u duhu najuzvišenijih vrlina. Svako jutro se upitam šta trebam da popravim u svom ponašanju i postupcima kako bih bio makar malo bolji nego prethodni dan. I tako u nedogled, verujem da je uvek moguće pronaći nešto što se da unaprediti. Čovek se uči dok je živ, a time stvara i prostor da se usavrši.
Poverenje u masonstvu dolazi iz bratskog lanca i njegove neraskidivosti. Brat vas neće prevariti i ako ikako može, pomoći će u nevolji.
Možete li mi približiti proces inicijacije? Ne nužno tehnički, već više kako ste ga vi doživeli? Šta se u čoveku promeni kada prođe kroz taj obred?
Kako masoni pomažu jedni drugima, ali i širem društvu? Postoji li neka vrsta služenja, solidarnosti, ili deljenja znanja koja je deo tog puta?
Voleo bih da razjasnimo i neke mitove ili zablude o masonstvu. Šta je ono što se često pogrešno tumači i kako vi na to odgovarate?
Uticaj čina inicijacije na čoveka je unikatan osećaj i teško ga je objasniti. Vidite ja sam u Kanadi kao imigrant imao osećaj da sam tehnološki višak, da me trebaju kao radnu snagu i da ih ja kao čovek ne interesujem. Osećao sam se veoma usamljen. Nakon inicijacije sve se promenilo. Odjednom sam imao stotinjak Kanađana koji su me smatrali bratom, samo stotinjak iz moje Lože, a posle sam shvatio da ih ima na hiljade rasute svud po svetu. Usamljenost je nestala i jedno novo svetlo me je obasjalo.
Masonerija nije religija ali je možemo porediti sa Antičkim Misterijama. Jedinstveno svim antičkim Misterijama je prijem u članstvo putem inicijacije; podela članstva na određene nivoe odnosno stepene, gde se za svaki stepen mora proći kroz određena iskušenja i prikazati određeno znanje da bi se prešlo u viši stepen. U staro doba učenik je trebao 6 godina da uči zanat kako bi bio spreman da položi ispit kandidature za stepen pomoćnika. Vidite, nije on 6 godina trebao da nauči da kleše ili obrađuje kamen, već je trebao 6 godina da ovlada tajnama zanata, da izuči sedam nauka i umetnosti (tog doba) gde su geometrija i aritmetika pored gramatike i astronomije bile glavne nauke za proučavanje. Danas kad je masonerija strogo spekulativnog karaktera nije više 6 godina preduslov za prelazak iz stepena učenika u stepen pomoćnika ali se i dalje sugeriše članovima proučavanje sedam znanosti i umetnosti radi ličnog usavršavanja.
Moja Loža ima fondaciju sa osnovom od oko pola miliona dolara, uloženu u sigurne investicije koje donose određenu godišnju kamatu iz koje većina ide na humanitarne donacije, a inflacioni deo ide na povećavanje glavnice. Pored toga se organizuju humanitarne akcije gde članovi kroz „linče“ donacije pomažu zajednicu. Dobrotvorne akcije su pretežno lokalnog karaktera.
I na kraju, kako se masonstvo razlikuje od drugih organizacija ili društava? Po čemu je njegova unutrašnja struktura, simbolika ili praksa jedinstvena?
Ako možete, voleo bih da podelite i nešto o aktivnostima ili projektima koje vaša loža trenutno sprovodi. Šta vas trenutno inspiriše, okuplja, pokreće?
Masonerija je organizacija koja u svoje članstvo prima samo osobe koje veruju u postojanje Boga. To što na članstvo imaju pravo ljudi pripadnici različitih religija ne znači da primamo u članstvo sataniste i pripadnike sumnjivih okultnih grupa. U Masoneriju se prima samo DOBRA OSOBA na DORBOM GLASU. Odnos organizacije Slobodnih Zidara i Katoličke Crkve je uslovljen problemom nastalim u srednjem veku kad se Katolička Crkva obračunala sa Templarskim Vitezovima i zabranila postojanje tog viteškog reda. Katolička Crkva je prepoznala neotemplarizam u novo-probuđenoj masoneriji spekulativnog karaktera Velike lože Engleske iz 1717 godine i naravno obnovila zabranu. Dakle zabrana nije religijskog karaktera već nešto sasvim drugo, moglo bi se reći političkog.
SZ je jedna od najstarijih organizacija. Prva Velika Loža Spekulativnih Slobodnih Zidara je osnovana 1717 godine u Londonu. Organizacija je postojala minimum 100 godina ranije u Engleskoj ali nije imala Veliku ložu kao upravljačko telo. Harry Carr smatra da je Slobodno Zidarstvo u Engleskoj nastalo negde oko 1375. godine. Legende o Slobodnom Zidarstvu idu mnogo dalje tako da neke smatraju kako je i Adam bio neka vrsta preteče Slobodnog Zidarstva. Teško da na svetu postoji neka organizacija sa tako starom tradicijo kakva je u Slobodnih Zidara.
O SRBIJI I DUHOVNIM VEZAMA: RAZDALJINE, SIMBOLI, SUSRETI
Voleo bih da vas pitam: Kako danas održavate vezu sa rodnim krajem? Da li je to kroz uspomene, kontakte, jezik, ili možda kroz umetnost? I još nešto što mi je palo na pamet: Vankuver sadrži sva slova vašeg Vukovara. Da li ta simbolika, makar i slučajna, bar malo smanjuje razdaljinu?
Zanima me i da li vidite masonski uticaj u srpskoj kulturi i književnosti? Ima li tu tragova, dodira, možda i inspiracija koje su vam bliske? Do koje mere je razvijena Masonska loža u Srbiji, imate li kontakte, zajedničke inicijative, nešto što vas povezuje i inspiriše?
Moj rodni kraj jeste Slavonija, rođen sam u Virovitici gde sam i živeo do petog osnovne. Moji su se preselili u Vukovar gde sam upoznao svoje prve ljubavi i gde sam se i oženio. Ipak pored svega toga, najviše se osećam kao Hercegovac. Otac mi je rođen u Branom Dolu, opština Ljubomir, hercegovačkom selu negde između Bileće i Trebinja. Taj kraj osećam kao svoj. U venama mi teče krš hercegovački. Narav mi je plaha, hercegovačka, gorštačka. Tu se krije moj ponos i moja đedovina.
Tri V su moja životna prebivališta… Virovitica, Vukovar, Vankuver… Mora biti neke simbolike u tome, što bi mudri sveštenici rekli „Čudnovati su putevi Gospodnji“ a ko smo mi, prosti ljudi da o njima sudimo…
Mnogi poznati književnici bivše Juge su bili Masoni, najveći primeri su po mom ukusu Andrić i Cesarec. Smatra se da je i Njegoš bio Mason a njegovo možda i najzrelije delo „Luča Mikrokozma“ se dotiče najdubljih filozofskih ideja Slobodnog Zidarstva. Ako gledamo strogo Srbiju tad je nemoguće. a ne spomenuti Dositeja Obradovića.
Slobodno Zidarstvo je na veoma visokom nivou, možemo slobodno reći da je u istoj ravni po snazi i uticaju sa Ujedinjenim Ložama Nemačke, Velikom Ložom Francuske ili Italije. Regularna Velika Loža Srbije (RVLS) je unazad dvadesetak godina izgradila reputaciju svetskog ranga i pozivana je na sve bitnije međunarodne konferencije u svetu. Kad bi i ostalo u Srbiji pratilo međunarodne uspehe RVLS, Srbija bi bila u kategoriji razvijenih zemalja Sveta.
Poznajem dosta Masona u Srbiji lično i dobar sam prijatelj sa njima. Ranije sam pomagao koliko sam mogao, a danas je reputacija RVLS u Svetu tolika da im pomoć više ne treba.
O PORODICI: RITMOVI, ULOGE, NEŽNOSTI
Voleo bih da mi kažete: Šta vam porodica znači u ovom životnom periodu? Kada se približavate trećem dobu, a deca porasla, uhvatila svoju visinu, da li porodični život postaje povezaniji, dublji, ili se možda loža češće pojavljuje na dnevnom meniju obaveza?
Kako vaša supruga hvata ritam sa vašom umetnošću, odgovornošću prema udruženju, i svim tim slojevima vašeg angažmana? Smatra li da vas je to učinilo boljim suprugom i ocem, a sada i dedom?
I za kraj, voleo bih da čujem: Koliko vas je uloga dede promenila? Da li je to nova nežnost, nova odgovornost, ili možda nova radost koju niste mogli da zamislite ranije?
U aprilu sam postao deda. Unuk je čudo koje me je preporodilo i podmladilo. Od namćora i gunđala sam postao dobričina i uvek dobre volje. Moje ćerke (Nevena i Dragana) su ispunila sva moja očekivanja pa i više. One su mi zajedno sa suprugom, najveća podrška u svemu što u životu radim.
Supruga i ja radimo zajedno i na kraju radnog vremena ona voli da uz TV malo odmori. Tako da sam ja slobodan da odlutam stazama masonskim gde god me srce vuče. U biti život mi je bio naklonjen tako da mi se sve kockice u mozaiku uvek uklope, nebitno da li je mozaik tamniji ili svetliji, da li je tih dana puštao više ili manje svetla, na kraju sve ispadne kako treba.
Nakon određenog broja godina provedenih u Masoneriji počeo sam da primenjujem nesvesno (spontano) masonsku filozofiju na sve moje postupke u životu pa su i rezultati mojih aktivnosti proporcialno uspešni. Mislim da mi je to veliki plus u braku, odnosu prema ćerkama (sad već odrasle udate žene), zetovima, komšiluku, a i na poslu.
Kad sam već pomenuo uspešnost u masonskim aktivnostima, moram da se pohvalim prestižnom nagradom za najbolji pisani rad u 2024-toj godini. AMD (Alied Masonic Degree) kao deo Jork rite svake godine objavljuje publikaciju (knjigu) pisanih radova koji su prezentirani na sastancima AMD-a. Svake godine se bira najbolji rad i ja sam imao čast da moj rad bude odabran kao najbolji za 2024-tu godinu.
ISTINA NIJE VLASNIŠTVO POJEDINCA
U svakom čoveku postoji iskra koja traži svetlost – svetlost razumevanja, istine, reda i unutrašnjeg mira. Masonstvo, kao duhovni i filozofski red, ne obećava odgovore, već poziva na putovanje. To je put samoproučavanja, bratstva i odgovornosti. U vremenu kada se vrednosti često gube u brzini i površnosti, ovakva udruženja podsećaju da je čovek više od uloge koju igra – on je biće koje uči, raste i služi.
„Ne plašimo se onoga što ne razumemo, budimo otvoreni za dijalog. Jer istina nije vlasništvo pojedinca – ona je svetlost za one koji vide. I zato, kada govorimo o masonstvu, ne govorimo o tajni, već o pozivu na mudrost, rad i odgovornost. O redu koji otvara vrata ka višem razumevanju sveta i sebe. U tom duhu, podržavam svaku ideju koja vodi ka dubljoj odgovornosti, iskrenosti i unutrašnjem rastu. Jer svet ne menjamo velikim rečima, već tihim delima. A masonstvo, kao i umetnost, filozofija i ljubav, može biti jedno od tih tihih dela koje ostavlja dubok trag.“ – poručuje Goran Ivanković
