Evropa je danas kontinent koji se seća svoje veličine, ali je više ne živi. Ona ne truli kao stara katedrala. Evropa boluje od autoimune bolesti: njen imuni sistem, birokratija, napada sopstvene organe, države članice. I dok spolja još uvek liči na najuređeniji prostor na svetu, iznutra je zamor. Neću reći od spoljnog pritiska, nego od gubitka volje da vodi samu sebe. Ja Evropu kritikujem zato što je volim, zato što sam u njoj ponikao, zato što verujem da kontinent koji je svetu dao romantizam, univerzitete, renesansu, simfonije i ideju slobode ne sme da završi kao NVO sa nuklearnim kišobranom. Morališe, a moli za zaštitu.
Njene slabosti nisu tajna. One su vest. Evropa govori previše, ali retko kaže nešto što ima težinu. Njena vanjskopolitička komunikacija je protokol, a ne glas civilizacije. U martu 2026. svet je video cenu tog protokola: 3 milijarde evra dodatnog troška za evropske građane jer nije bilo plana B za Ormuski moreuz. Dok velike sile izgovaraju rečenice koje menjaju tok istorije, Brisel izgovara saopštenja koja ne menjaju ni ritam dana. U Strazburu 13. marta predsednica Komisije staje za govornicu i kaže: “Ovo je cena naše zavisnosti”. To nije dijagnoza. To je kapitulacija.
Energetski, Evropa ne kontroliše sopstveni puls. Zavisi od Rusije, od Bliskog istoka, od Severne Afrike, od globalnih tržišta i, što je najdelikatnije, od Sjedinjenih Američkih Država. Amerika joj prodaje tečni gas po ratnoj ceni, a istovremeno prodaje i rat koji tu cenu diže. To nije savezništvo. To je reket. Kontinent koji ne kontroliše energiju ne kontroliše ni svoju budućnost. Evropska komisija sada, u aprilu 2026, hitno sprema rezrez poreza na struju i “ubrzani prelazak sa fosilnih goriva” jer je rat SAD i Irana zatvorio Ormus. Gas je poskupeo 50%. Reaguje tek kad je istorija udari po džepu.
Migraciona politika je primer evropske plemenitosti bez strategije. Evropa je otvorila vrata, ali plan i program su ostali zatvoreni. Danas u Strazburu raspravlja se da li da šalje ljude u Ruandu i pravi “return hubs” po Africi. Pre 80 godina se raspravljalo da li da ih primi iz Aušvica. Između te dve tačke staje sva tragedija evropskog humanizma. U 80% slučajeva deportacije ne uspeva. Rezultat je kontinent koji se koleba između saosećanja i straha, između otvorenosti i konfuzije. Humanizam bez reda postaje izvor nesigurnosti, a ne snage.
Ekonomska neujednačenost je rana koja se ne vidi iz aviona, ali se oseća u svakoj plati. Postoje dve Evrope: jedna bogata, industrijska, zapadna i severna, i druga koja se bori da sustigne ritam, južna i istočna. To nije statistika. To je svakodnevni život miliona ljudi. Zato se Unija doživljava kao prostor nejednakosti, a ne jedinstva.
Demografija je najtiši, ali najopasniji problem. Evropa stari, Evropa se smanjuje, Evropa gubi energiju mladosti. To nije trend. To je sudbina koja se polako spušta na kontinent koji je nekada bio najdinamičniji prostor na svetu. A bez ljudi nema ni ekonomije, ni kulture, ni politike, ni budućnosti.
Sve to se dešava u trenutku kada Evropa nema lidere. Posle Angele Merkel ostala je praznina koju nisu popunili državnici, već portparoli straha. Troje ljudi koji umeju da pročitaju brifing, ali ne umeju da ućutkaju salu. To nisu lideri. To su administratori koji vode kontinent kao da vode firmu. Bave se procedurama, a ne vizijama. Održavaju sistem, ali ga ne oblikuju. Paradoks je da danas Italijanka koju je Brisel zvao fašistkinjom jedina govori jezikom granice, Boga i porodice. Brisel se smejao. Sada Brisel ćuti.
Ipak, postoji jedna sila koja Evropu još uvek drži iznad vode: moć novca. Evropa je finansijski prebogata da bi mogla tek tako da poklekne. Njene kolonijalne sile i dalje čuvaju ogromne zalihe zlata, njene banke raspolažu kapitalom koji može da promeni krvnu sliku čitavog kontinenta. Ali novac je samo arterija. Da bi krv tekla, potrebni su ljudi koji znaju da upravljaju tim krvotokom. Potrebni su stručnjaci koji razumeju monetarne tokove, koji znaju da vode investicione programe, koji umeju da ulažu u građanina, a ne samo u strukture. Evropa ima države koje su organizovane do savršenstva. Infrastruktura bi mogla biti jedinstvena, tržište nekretnina pravednije, zakoni efikasniji. Sve se to može rešiti snažnim kadrovima i malim, ali hrabrim izmenama u zakonima.
I zato je paradoks današnjeg trenutka toliko snažan: Evropa se danas brani od Rusije ruskim gasom, američkim oružjem i kineskim kreditima. Jedina sila koja nema interes da joj vidi propast je upravo Rusija. Ne iz ljubavi. Iz trgovine. Raspad tržišta od pola milijarde ljudi bio bi globalni potres. Nestanak stabilnog komšije, stvaranje vakuuma za popunjavanje silama koje ne razumeju evropsku kulturu. To je stepen poraza: kad ti neprijatelj postane životno osiguranje.
Evropa ne propada zato što je slaba. Evropa propada zato što je zaboravila da bude jaka. Zaboravila je da vodi, zaboravila je da misli strateški, zaboravila je da stvara lidere. Ali ja verujem da se kontinent koji je svetu dao najlepše ideje može probuditi. Verujem da Evropa može ponovo da bude snažna, moćna, bogata, slobodna, demokratska i otvorena. I zato je kritikujem. Ne da bih je ponizio. Da bih je probudio. Kritikujem je jer odbijam da joj pišem nekrolog.
*Autor tеksta jе knjižеvnik i еsеjista, glavni i odgovorni urеdnik časopisa za tеoriju i knjižеvnost „Knjižеvni ESNAF“. Živi i stvara u Sjеdinjеnim Amеričkim Državama, u Filadеlfiji, savеzna država Pеnsilvanija.
