Danas ne stojimo pred hlebom. Danas stojimo pred trajanjem.
U rukama jednog naroda, hleb nije samo hrana. On je znak, simbol i zavet. On je krug koji se ne prekida — od semena u zemlji, do zalogaja za trpezom. Od praiskona do današnjeg dana.
To univerzalno pismo čovečanstva beleži naše korene, rađanje, život i kraj; i ponovno rađanje opisujući krug koji nas čini održivim, prizivajući vino pored sebe kako bismo nazdravili životu, snazi i slavi čovečanskoj – povezujući pretke i potomke, narode i nacije. U našem narodu, u srcu slovenskih, balkanskih i širih svetskih tradicija, obredni hleb je poezija i ima svetu ulogu.
Slavski kolač, kao molitva u testu. Česnica, kao novogodišnje obećanje. Svadbeni hleb, kao simbol novog početka. I svaki od njih je ukrašen rukom, osmišljen dušom, prinet s ljubavlju.
Obredni hleb je svedočanstvo identiteta. U njemu se ukrštaju umetnost i običaj, etnologija i vera, svakodnevica i praznik. On je živi dokaz da kultura nije samo u muzeju — već i u naslonjenoj testijeri, u ruci domaćice, u tihoj molitvi dok testo narasta. Кako ne bismo zaboravili miris onoga što je suštinsko, vraćamo se hlebu kao meri svega ljudskog.
Hleb kao duhovnost. Hleb kao veza i vrednost. Hleb kao kulturno nasleđe koje se ne zaboravlja — već slavi.
Besedila Slavica Srdić Pogrmilović.
