Među brojnim poznatim i priznatim stručnjacima Srba u rasejanju nalazimo ljude koji su toliko toga od sebe dali za srpsku zajednicu da ih jednostavno ne možemo zaboraviti. Iako skromni i samozatajno skriveni u javnosti, nalazimo ih, čineći ih poznatim.
Jedna od takvih ličnosti jeste i Julijana Vukašinović, doktor psihijatrije.
DOKTORKA, ŠTA STE SVE IZ RODITELJSKOG DOMA DONELI U ŠVAJCARSKU?
Dete sam prosvetnih radnika, oca Milonja Šćekića, koji je pored svojeg učiteljskog posla bio i voditelj Crvenog krsta tu ispod Zlatarskog jezera i Uvca, tu gde puca prekrasan pogled na lepote moje Srbije, na Meandrijum, na moj rodni Kokin Brod. Otac nam je uvek za ručak pripremio i ponekog gosta. Nepoznate ljude koji su zbog neke svoje tegobe ili problema navratili k nama. Niko nije otišao zabrinut. Znao je to moj otac da došljaku skine sa ledja, da se uspravi, da pogleda u nebo zahvalan što je imao komad hleba i što ga je podelio sa bližnjim.
Rodila sam se 9.7.1969. godine. Imam sestru Draganu i brata Dragana. I zeta Dragana.
Nakon osnovne škole idem u srednju školu u Zlatar gdje stičem diplomu tehničara za organsku hemiju. Tu sam sa ostalom decom naučila kako da pomognemo jedni drugima, komšiji, starijem, slabijem i da se medjusobno poštujemo i uvažavamo. Negovali smo zajedništvo.
Kako u osnovnoj školi u Radoinji gde smo imali odlične pedagoge, tako i u srednjoj školi.
DA LI JE MEDICINA VAŠ ŽIVOTNI POZIV
Da, sebe sam sa svim ovim prethodno nabrojanim, videla sebe u humanistici. Odabrala sam težak studij medicine svesna da je to poziv gde neću imati slobodno vreme kad i ostali.
U Kragujevcu studiram kao stipendista Novovaroške opštine. Tu sam odradila i pripravnički staž i osposobila se za samostalan rad u medicini.
Udala sam se za mladog pravnika Dragana Vukašinovića kojeg sam upoznala za vreme studija.
Odlazim za Kruševac i radim na Pedijatriji i predajem stručne predmete, pedijatriju i anatomiju, na Medicinskoj školi.
1997.godine postajem majka lepe devojčice Emilije i već iduće godine dolazimo kod Draganovih roditelja u Švajcarsku.
DA LI STE SE PRIPREMALI DA U ŠVAJCARSKOJ RADITE KAO LEKAR?
Da, priprema je počela sa jednogodišnjim učenjem nemačkog jezika na Univerzitetu u Freiburgu, pa onda dalje na Benedikt školi. Učila sam i pored malog deteta i usavršila jezik tako da sam mogla kao i ostale kolege da budem samostalna. Kao lekar počinjem da radim u Baselu kao odeljenski lekar.
Odlučujem se i za specijalizaciju i odlazim u Heidelberg u Nemačku. Tri godine nauke pored čuvenog profesora Günthera Smidta.
Dolazim u Solothurn i krećem dalje. Sa supspecijalizacijom u Bernu. Postajem lekar za ljude iznad 65 godina, sa staračkom psihijatrijom i psihoterapijom. Vodim i podgrupu gerijatriju i konzilijarni sam lekar u različitim institucijama u kantonu Solothurnu.
KADA STE DOBILI PRVA PRIZNANJA?
Postala sam i član Uprave bolnice u Solothurnu, pa rukovodioc centara nege u Grenchenu. Radim sa studentima iz Berna i Basela, postajem im mentor. Nudili mi pored zvanja docenta da budem i profesor univerziteta. Odbila sam. Želim da budem uz čoveka. Da radim na timskom savetovanju, da usavršavam medicinski personal, da radim sa ljudima sa posebnim potrebama, da savetujem roditelje, porodice. Da vodim kliniku za decu i omladinu, da se bavim bolestima ovisnosti, psihozama, strahovima i depresijama. Zato smo pripremili i ambulantne i dnevne klinike.
TADA POSTAJETE I VODEĆI LEKAR U KANTONU SOLOTHURNU
Sada imam 60 zaposlenih, imam stacionarni deo, dve dnevne klinike, ovde i u Oltenu, preko 70 pacijenata u mesec dana. Moj posao jeste i konzilijarni deo u bolnicama, savetovanje. Pa rad kao član Komisije za specijalističke ispite. Onda i realizacija projekata, palijativna terapija, delirijum i demencija. Sada mu mi dva projekta aktuelna, onkološki bolesnici kako ovde tako i u Oltenu. Drugu godinu radim za švajcarsko Ministarstvo zdravlja bolesti zavisnosti i psihičko zdravlje.
A znate kako to kod nas ide:pravimo i planove. Akcenat nam je zavisnost, pušenje, telefon i marihuana, kod dece i omladine, od jedanaest godina na gore. Da držimo predavanja po školama. Tako ćemo raditi i na zdravstvenom prosvećivanju.
U planu nam je i studija prevencije demencije, pa ishrana i kretanje. Sve polje nauke u praksi.
Hoću da radim što sam učila, da budem uz čoveka, da pomognem ljudima.
Da budem uspešan rukovodilac. Prija me kad mi šef klinike pozdravlja sa velikim naklonom.
Tako dolazim i do svojih iskustava.
Kao vodeći lekar uključena sam u sva predavanja, u ljekarne, u saradnju sa kućnim lekarima.
ŠTA JE ZA VAS DOKTORKA USPEH?
U sferi medicine čovek je kroz vekove nemoćan. Kroz život, kroz starost.
Bitno je da budemo humani, da se tako ponosimo. Govorim mojim saradnicima, studentima, da se ponašaju prema pacijentu kao da je neko njihov ovde. Moramo se suočiti sa prolaznošću života, šta je to bitno u životu da ostane iza sebe, šta može i drugima pružiti. Da ispunimo misiju za svoj život. Uspeh je, ako imamo vremena i za druge, da umanjimo otudjenost. Meni radost pričinja svaka moja saradnica kada ode na porodjajni i kada sa bebom dodje na kliniku, da mi je pokaže.
Uspeh mi je i SWF. To su unutra i predavanja, simpoziji od kućnih lekara do supspecijalizacija, rad u Komisiji za standarde na državnom nivou.
ZA KRAJ, KAKVO JE VAŠE ANGAŽOVANJE U SRPSKOJ ZAJEDNICI?
One 2003.godine sam jedna od osnivača Kulturnog udruženja srpskih žena Berna. Organizujemo i danas tribine zdravstva. Obradjujemo pravne, socijalne, kulturne teme. Radimo sa Švajcarcima na intrakulturalnoj saradnji, sa Meksikancima, Turcima, Španjolcima. Organizujemo večeri srpske kulture gde su nam gosti Švajcarci i ambasadori iz sedam zemalja.
Ktitori smo suprug Dragan i ja hrama Ćirila i Metodija u Belpu, naše prve pravoslavne crkve koja je iznikla iz svojih temelja gde smo se i mi ugradili humanitarnim akcijama. I tu smo kao odaziv svakoj akciji za dobrobit našeg srpskog roda.
Vama za kraj i jedna lepa vesela vest: naša kćerka Emilija je završila master ekonomskog menadžmenta tehnologije i održivog razvoja. I čekamo da nam ona stigne sa mojom majkom Milkom i da svi porodično proslavimo Božićne praznike.U našoj skladnoj zajednici, gde nam naši stariji nisu teret već produžena ljubav i toplina porodičnog doma.
