Uloga vozovođe na nekadašnjim Jugoslovenskim železnicama imala je posebnu težinu. Za razliku od mašinovođe koji upravlja lokomotivom, vozovođa je bio gospodar celog voza.
Bio je to čovek koji brine o bezbednosti svih putnika, o svakom vagonu, o redu i miru – kapetan jednog ogromnog, gvozdenog broda koji je spajao daleke gradove i ljudske sudbine.
Njegov život bio je meren minutima, a naš obeležen čekanjem. Kada bi u pozno veče cela kuća utonula u san, kroz polusan smo hvatali tihi zvuk teških koraka. To se otac vraćao iz treće smene. Sa sobom je uvek donosio onaj specifičan, oštar miris železnice – mešavinu hladnog metala, dima i vetra koji prati vozove. Taj miris, koliko god bio grub, za nas je bio sinonim za sigurnost. Značio je: tata je stigao kući, sve je u redu.
Dok smo bili deca, gledali smo ga sa strahopoštovanjem u onoj svečanoj, tamnoj uniformi, sa prepoznatljivim krilatim točkom na šapki koji je stajao uspravno i ponosno. Železničarski hleb ima sedam kora. Dok su drugi slavili Nove godine, Božiće i rođendane u toplim sobama, on je stajao na peronu, pratio vagone i brinuo o putnicima kroz mećave, magle i duge, hladne noći. Njegovi koloseci disali su istorijom i životom, a njegova stalna ruta od Prahova na Dunavu, pa sve do velikog železničkog čvorišta u Zidanom Mostu, bila je svedok hiljada sudbina koje je bezbedno prevezao preko reka, kroz klisure i do granice sa Italijom. Rukama, koje su od teškog rada i zime često bile grube i ispucale, milovao nas je po kosi tako nežno, kao da se bojao da nas ne povredi tom istom snagom kojom je krotio tone gvožđa.
Učio nas je životu bez mnogo reči, sopstvenim primerom. Železnica ne trpi kašnjenje, površnost ni greške; tako nas je naučio tačnosti, poštenju i tome da data reč mora biti čvrsta kao šina. I danas pamtim zvuk njegove pištaljke i onaj odlučan, elegantan pokret rukom kojim bi podigao signalni lopatić. Bio je to trenutak kada sve staje i sve počinje. Taj njegov znak za polazak značio je da je sve bezbedno, da je sve provereno i da se može krenuti napred. Govorio je da svaki čovek ima svoju prugu i svoj red vožnje, i da je najvažnije kroz život putovati tako da nikome ne preprečiš put.
Danas, kada te teške uniformisane odeće sa oznakama JŽ više nema na čiviluku, kao ni Jugoslovenskih železnica i kada su te stare pruge utihnule, u svakom pogledu na daleke horizonte i u svakom zvuku lokomotive koja odzvanja u daljini, mi vidimo njega. Njegov voz je stigao na svoju poslednju, mirnu stanicu. Pištaljka je utihnula, ali kolosek ljubavi, vaspitanja i požrtvovanosti koji nam je ostavio, vodi nas kroz život sigurno i bez stranputica.
Ovog leta, preturajući po prohujalom vremenu, naišla sam na kartonsku kutiju uredno zatvorenu. Uzela sam je u ruke, kao što se relikvija uzima, i sa strahopoštovanjem je otvorila. Dah mi je zastao. Preda mnom je stajala istorija. Bila je to šapka mog oca, a sa nje je, jači od prašine, zamirisao čitav jedan život proveden na šinama. Vozovođa – gospodar kompozicije, čovek koji je na svojim plećima nosio mir i sudbinu stotina putnika koji nikada nisu saznali njegovo ime.
Dok sam prstima prelazila preko krutog, tamnoplavog širita, pred očima su mi oživele slike iz detinjstva. Videla sam oca kako u praskozorje, pod svetlošću stanice, proverava poslednje vagone, dok mu se dah meša sa hladnom jutarnjom maglom. Setila sam se zvuka njegove pištaljke, onog dugog, reskog znaka koji je značio pokret, i teške kožne torbe u kojoj je nosio red vožnje, putne isprave i uvek po neku bombonu za mene.
Za njega pruga nije bila samo gvožđe utisnuto u zemlju; bila je to živa arterija koja je spajala daljine, a vozovi su pod njegovom komandom klizili kroz noć poput svetlećih zvezda padalica. Znao je napamet svaki usek, svaki most i svaku krivinu od Vardara do Triglava. Govorio je da vozovođa ne broji kilometre, već ljudske sudbine koje bezbedno privodi njihovim metama.
Držeći tu šapku, osetila sam kako kroz tišinu odzvanja ritmični, umirujući eho točkova — ta-dum, ta-dum, ta-dum — pesma koja je obeležila moje odrastanje i očeve večite odlaske i povratke. Država za koju je vozio nestala je u dimu istorije, a teške parnjače i stari vagoni odavno su zamenjeni bržim, hladnijim mašinama. Ali u ovoj šapki, sačuvani od zaborava, i dalje su živeli ponos starog železničara, miris pruge i eho prohujalih leta.
Privila sam šapku na grudi, zatvorila sam oči i na trenutak ponovo sam bila ona devojčica na peronu, koja čeka da se voz zaustavi, da otac skine šapku, obriše čelo i kaže: „Stigli smo kući, sine.“
Kad god čujemo eho točkova u daljini, znamo da naš vozovođa negde na nebeskim prugama i dalje bdi nad nama, čuvajući nas sa istom onom ljubavlju kojom je obeležio svoj vek na zemlji. Neka mu je večna slava i miran počinak na toj poslednjoj, nebeskoj stanici.
Autor: Rada Rajić Ristić
Comments 1