BUĐENjE

Ne događa se svakog jutra početak dana izlaskom Sunca. Nekada se dan rađa iznutra.

**ILIJA ŠAULA** /DOPISNIK **INFO VIZIJE** IZ SEVERNE AMERIKE

ILIJA ŠAULA, autor teksta.
Glavni i odgovorni urednik
časopisa za književnost i teoriju
Književni ESNAF

Buđenje nije samo raskid sa snom, već razlistavanje svesti, tiho, kao što kap rose sklizne niz prozorsko staklo. U toj prvoj pukotini između tame i svetlosti, čovek ne otvara oči ka svetu, već ka sebi. I tada se događa ono što filozofi nazivaju svest, a pesnici kažu － duša koja se seća da postoji.

Postoji trenutak, nemerljiv satima, u kojem čovek ne ustaje iz kreveta, već iz vlastite senke. I to je ono istinsko buđenje: kad više ne živimo po inerciji, već sa sumnjom, čežnjom i hrabrošću. Sumnjom u navike. Čežnjom za celinom. Hrabrošću da pogledamo sebe u oči, bez ogledala.

Buđenje nije pravilo, već poziv. Ono nije imperativ spoljašnjeg sveta, već šapat iznutra, koji čovek čuje tek kad u njemu utihnu svi tuđi glasovi. Iako filozofija buđenja varira kroz epohe i pravce, njegova suština ostaje ista: susret sa sobom, ogoljenim i stvarnim.

U egzistencijalističkoj misli, buđenje je čin svesnog ustajanja iz senke neznanja, a svet koji je do juče bio siguran, poznat i „uređen“, postaje krhka konstrukcija. Samospoznaja tada nije luksuz intelekta, već htenje duše. Čovek shvata da nije samo posmatrač života, već i njegov tvorac, sa slobodnom voljom, koja nije privilegija, već breme odgovornosti.

Sloboda, u tom trenutku, ne zvuči slavno, tegobna je. Jer sa njom dolazi i saznanje da nema više opravdanja u spoljnjem svetu. Iza svakog izbora više se ne krije „moranje“, već „mogu i hoću“, a u toj težnji leži težina postojanja.

Verodostojnost ne podrazumeva svetao i jednostavan put. Naprotiv, to je najteža staza, jer vodi kroz prostor i vreme koji su neminovni, kroz stvarnost koju ne možemo izbeći. Živeti verodostojno znači reći „ne“ navikama koje nas čine nevidljivima, i „da“ istinama koje nas često ranjavaju. Ali, tada pogled biva čist, a korak savršeno naš.

Naravno, buđenje nosi i teskobu koja nas razgolićuje. Ali teskoba nije slabost, ona je dokaz da se čovek budi. Ona je onaj nelagodni osećaj u dodiru sa svetlošću, kad se oči prvi put otvore ka sebi.

U tom novorođenom pogledu, svet se ne menja, menja se način na koji ga udišemo. Od tog trenutka besmislenost prestaje da bude zid i postaje ogledalo. Nema unapred datog smisla, ali u tome leži prilika, da se smisao stvara, određuje. Da pronikne iz ljubavi, iz umetnosti, iz trenutka u kojem držiš nečiju ruku i znaš da vredi.

Potencija (potencijal), u ovom kontekstu, nije moć u spoljašnjem smislu. Ona je unutrašnja snaga bivanja, mogućnost da delujemo, da stvaramo, da volimo. Čovek koji se probudi ne postaje superheroj, već postaje ranjivo biće, istinski snažno u svojoj ranjivosti.

Postmodernizam potrebu za buđenjem relativizuje, pokazuje nam da istina zavisi od ugla posmatranja, pristupanja, populističkog narativa… Čak i kad je sve fragmentarno, središte buđenja ostaje postojano: ono ne traži spoljašnje odgovore, već unutrašnju hrabrost.

Buđenje se događa kroz dosluh i dodir, udah i pogled, kao neposredno iskustvo sveta koje nas iznova ukorenjuje. Ono ne dolazi kao grom, već kao uzdah duše koja se jedno vreme umirila. To nije čin jednog jutra, već put kojim čovek prelazi iz tame navike u svetlost svesnosti. Filozofija nas uči kategorijama, ali srce zna, pravo buđenje se ne događa u teoriji, već u pogledu, u dahu, u odluci da više ne spavamo na putu kroz život.

U svetu koji nam neprestano nudi gotove odgovore, autentično buđenje zahteva da zastanemo i pitamo se „Da li sam zaista tu, da li dišem?“ A kad odgovor stigne, ne u rečima, već u tišini, tada znamo. Probudio se neko koga smo jedno vreme zaboravili, mi sami. Zato je buđenje više od misaonog procesa. To je povratak. Povratak sebi, drugima, svetu, ne onakvom kakav jeste, već onakvom kakav može postati kad ga pogledamo probuđenim očima.

U vremenu fragmentiranih istina, buđenje je možda jedina celina koja nam još preostaje.

Zato – napred, u osvit istine!