Danas, 3. maja 2026, u srpskoj pravoslavnoj Crkvenoj opštini Svetog Save u Diseldorfu, bila je nešto neobičnija atmosfera od svakidašnje nedeljom.
Kad sam ušla na sporedni ulaz u Crkveno dvorište, nekoliko snimatelja pozicioniralo se ispred samog ulaza u crkvu. Ostatak televizijske ekipe kružio je crkvenim dvorištem dogovarajući se o osvetljenju i logistici, dok su redari-volonteri navlačili svoje jarkožute prsluke. Događaj je morao da protekne u miru i ljubavi karakterističnim za liturgijski život pravoslavnih hrišćana.
Naime, nacionalna nemačka televizija ZDF (nem. Zweites Deutsches Fernsehen), koja nedeljom prenosi bogosluženja hrišćanskih crkava različitih tradicija, danas je snimala liturgiju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Diseldorfu. Ovom prilikom liturgija se održala sat vremena ranije u odnosu na standardni raspored služenja, u 9 časova, i za razliku od uobičajenih jezika bogosluženja, crkvenoslovenskog i srpskog, održana je prevashodno na nemačkom.
Sveštenik Saša Vračević služio je pod motoom Radost na nebesi i mir na Zemlji (nem. Freude im Himmel und Friede auf Erden), pod kojim je snimak dostupan u medijateci ove televizije. Iz horske galerije dopirali su glasovi Aleksandra Sekulića, takođe paroha crkve u Diseldorfu, dr Pavla Aničića, horovođe i koreografa folklorne grupe pri crkvi, kao i glas Dejana Ristića, gostujućeg sveštenika iz Minhena. U ovoj četvrtoj sedmici po Vaskrsu, poznatoj kao Nedelja raslabljenog, otac Saša Vračević čitao je iz Jevanđelja po Jovanu o čudu isceljenja raslabljenog iz Vitezde. Prijatnim ali odlučnim glasom pozvao nas je na budnost, jer kao i raslabljeni iz Vitezde, i većina nas je paralisana gresima i lošim navikama, i mnogo duže od trideset osam godina, kako kaže predanje. Otac Vračević skrenuo nam je pažnju na to da naše želje za ozdravljenjem same po sebi nemaju moć isceljenja, već ostaju u domenu izmaštanog ukoliko nisu praćene spremnošću i namerom da celim svojim bićem, ne samo telom, načinimo korak ka Hristu. Stoga je u središtu liturgije, kao i ove parabole, odjekivao bolni vapaj za čovekom kao odgovor na bolest – Nemam čoveka.
Parohijane je pored sveštenika Vračevića i Sekulićapričešćivao i stalni paroh, protojerej stavrofor Nebojša Rakić. A celokupnu koordinaciju današnje liturgije i prijema u Crkvenom domu potpomogli su volonteri, kao i bračni par Đorđević, od kojih Aleksandra (ne autorka ovog teksta) vodi Kolo srpskih sestara.
Konačno, danas je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Diseldorfu jezik ljubavi bio nemački, a ko je poželeo, štaviše ko je naumio, mogao je danas na ovom mestu okupljanja pronaći Čoveka. Pravoslavnim hrišćanima, njihovim prijateljima i ljudima dobre volje vrata ove crkve ostaju otvorena.
***Svetu nedeljnu liturgiju možete poslušati klikom na sliku
