Mnogo godina kasnije naučila sam da ono što se oseća, zvuči i miriše poznato izjednačavamo sa domom. I da zavisno od toga da li je dom bio hladno i nepouzdano mesto, na kom su odrasli s nama bili na relaciji toplo-hladno, ili je bio sigurna kuća, to može biti dobro, ali i loše. U svakom slučaju, privlačimo ljude sa pukotinama sličnim našim. – Aleksandra Đorđević
Autor: Aleksandra Đorđević
Počela sam da čitam Nakon Boga, Amerika Rumene Bužarovske, Kao i obično, njeno pisanje i teme o kojima progovara nagnale su me na razmišljanje. Možda zato što neko meni sličan progovara o daljinama, a možda zato što je u njoj, kao i u celoj jednoj generaciji zaključan jezik kojim se nije smelo (pro)govoriti.
Kad razmišljam o Kanadi, slično kao Bužarovskoj, probudi mi se želja da posetim mesta koja su nekad činila moj svet u malom: put od kuće do škole, supermarket, igralište. Međutim, vrlo brzo me savlada strah da bih otkrila da je sve što mi se nekada činilo veliko uistinu malo, a da je sve malo zapravo nepregledno – mnogo veće i kompleksnije. Toliko da ni moj um ni tastatura ne bi bili u stanju da uhvate suštinu.
Kao i ona, i ja sam tražila poznato. Da li sam upila strahove i nesigurnosti svojih roditelja ili je za dete jednostavno korak od Srbije do Kanade teži od špage, svakako su i Nijagara i Toronto jedno te isto mesto u mojoj glavi – uzbudljivo ali otuđeno i hladno. U školi sam se stoga zalepila za Danu, Hrvaticu koja je govorila istim jezikom kao i ja, a na ulici sam zaustavljala naše ljude i oduševljavala se da tako daleko postoje slični. Mnogo godina kasnije naučila sam da ono što se oseća, zvuči i miriše poznato izjednačavamo sa domom. I da zavisno od toga da li je dom bio hladno i nepouzdano mesto, na kom su odrasli s nama bili na relaciji toplo-hladno, ili je bio sigurna kuća, to može biti dobro, ali i loše. U svakom slučaju, privlačimo ljude sa pukotinama sličnim našim.
Ako statistike ne lažu, Kanada (širok pojam) je mnogo bezbednije mesto za život od Amerike (još širi pojam), ali statistike padaju u vodu pred realnošću proživljenog iskustva. Elem, moje rano detinjstvo su obeležila dva nemila događaja: otmica i ubistvo trogodišnje devojčice iz okome ulice, kao i ubistvo tinejdžerke iz zgrade prekoputa. Scenariji su ponovljeni mnogo puta u istoriji kriminologije i to nije deo kojim želim da vam ispunim srce. Nego, mi deca, uzrasta od četiri do šest godina, trčkarali smo tada za odraslima koji su pretumbavali kontejnere, zavirivali u kanale, zalazili u mračne ulice, potpuno nesvesni toga šta zapravo tražimo. Ali crni oblačić iznad naših glava kao da nas je pratio, a pred spavanje iz njega bi se izlila teška i hladna kiša.
Na TV-u su tih dana išle emisije gde su se u slajdovima smenjivala deca kao mi, neka pegava i bleda, druga garava i iskežena, ravne kose, kovrdžave kose, plavi, crni i riđokosi. A ispod svakog lica godina nestanka. Nakon toga su puštane u formatu crtanih filmova scene zrelih muškaraca koji kroz prozor od kola nude čokoladu; a zatim jedno veliko crveno stop preko celog ekrana. Tako su nas učili da nije svako izvoli i svako hvala bezbedno, a ja sam se, zagledana u dvanaestospratnicu prekoputa, ljuljuškala ponavljajući da nema lepšeg mesta od doma.
Ne znam kako i u kojoj meri je strah koji sam tada osećala oblikovao moj pogled na svet, ali znam da nisam izgubila poverenje u ljude. Danas osećam razlike bolje nego ikada, ali mnogo bolje prihvatam sličnosti. I ako bih mogla da biram, bila bih daleko od opasnosti, ali sve više mi se čini da moramo biti blizu vatre i poznavati njen jezik kako bismo bilo šta pametno ispekli.
ALEKSANDRA ĐORĐEVIĆ (1984) iz Sremske Mitrovice završila je italijanistiku i anglistiku, a zatim nastavila da slika rečima. Od svih uloga, najdraža joj je uloga mame, a najvažnija – uloga supruge. Objavila je tri romana, zbirku poezije i zbirku priča, i ako se parametri ove bajke nisu promenili, živi, peva i igra se u jednoj velikoj kući zvanoj Jezik.
