ČITANjE JE NAČIN DA SE ŽIVI SMISLENIJE

TROSTRUKI PUT ALEKSANDRE ĐORĐEVIĆ KROZ UNUTRAŠNJE PEJZAŽE

Aleksandra Đorđević je istaknuta spisateljica svoje generacije, čiji rad obuhvata duboke i složene teme koje istražuju vreme, prostor i tišinu. Njeni romani “Devet godišnjih doba“, “Trans: Mi u česticama vremena” i “Život posle smrti“, predstavljaju trostruki put kroz unutrašnje pejzaže, kroz iskustva razdvajanja, preobražaja i traganja za smislom. Njena zbirka poezije “Dom” je intimna mapa ljubavi, porekla i gubitka, podeljena u tri celine: mesto, čovek i jezik, kao tri temelja postojanja.

Aleksandra Đorđević pored toga što je autorka, ona je i ilustratorka sopstvenih stihova, profesorka, slikarka, a zatim i vrlo vredan čitalac. Njena sposobnost da duboko uroni u tekstove koje čita i da ih interpretira na način koji otkriva nove dimenzije značenja, čini je izuzetnom u svetu književnosti. Upravo zbog toga želja nam je da čujemo: šta čita, šta u knjigama pronalazi i koji kriterij primenjuje pri izboru. Očekujmo preporuku i komentar o tome šta čitanje može da bude za život, za razumevanje, za prevazilaženje.

DIJALOG O KNjIGAMA KOJE NAS OBLIKUJU

U želji da otvorimo prostor za dijalog o knjigama koje nas oblikuju, voleo bih da nam podeliš svoj izbor za kraj ovog leta. Naslove koje čitaš ili si nedavno pročitala, i koji su te na neki način dodirnuli, iznenadili ili ostali s tobom? Uz svaku preporuku, možeš dodati kratko tumačenje: zašto baš ta knjiga, šta si u njoj pronašla, na šta te navela da preispitaš ili ponovo osetiš. Posebno bih voleo da čujemo ko je tvoj favorit savremene književne scene, bilo da je reč o domaćem ili stranom autoru, nekom ko te inspiriše, ko otvara nove puteve u pisanju, ili ko jednostavno ume da kaže ono što drugi ne umeju? Tvoj glas kao čitaoca je važan, jer dolazi iz profesionalnog i umetničkog iskustva, iz prostora gde se reč ne samo piše, već i živi.

KNJIGE KOJE MOGU DA PREPORUČIM

Drago mi je što me pitaš za aktuelnu lektiru jer sve što pređe pet godina u meni se rastoči i zaživi u nekom drugom obliku. Stoga se divim ljudima koji, čak i sa neke udaljene vremenske distance, mogu do tančina da govore o delima koje su čitali i gledali.

Poslednje dve knjige koje sam pročitala i koje mogu da preporučim jesu „Život iz zasjede“ Anđelka Anušića i zbirka poezije „Planetarijum” Zorice Bajin Đukanović. Obe su me se dojmile. Roman razvija temu izgnanstva i prati jednu srpsku porodicu iz Knina na Kosovo, iz Kosova u Srem, a zatim ispraća glavnog lika u Holandiju. Te ratne godine su za mene i dalje velika enigma sa tri lica, najmanje tri istine i mnogo bola i žrtava. Kako vreme odmiče, sve sam više uverena sa ga nismo preživeli i molim se da neke nove generacije budu pošteđene bola i mržnje. S druge strane, volela bih da neguju kulturu sećanja u stilu podizanja spomenika (bukvalno i figurativno) i odavanju počasti stradalnicima, a manje upiranjem prsta u grupe. Ne znam da li je to moguće, ali nadam se da jeste. Roman mi je održao pažnju do samog kraja, ali poslednja četvrtina, koja počinje odlaskom glavnog lika u Holandiju, jeste za mene nešto slabija od ostatka romana zato što je ideološka podloga u tom delu zaoštrena. S obzirom na to da se radi o srpskoj porodici, koja je u ratu oštećena, prirodno je da glavni junak u svojoj ozlojeđenosti zamera neprijatelju, osuđuje i brani se. Ima i svetlih tačaka, ali konačno, ovo je srpska priča, koja osvetljava nepravde nad Srbima. Međutim, na nekim mestima imam utisak da se piscu nešto otelo, da li neko lično nezadovoljstvo, da li strast u odbrani ili nešto treće, meni daleko, ali u tom poslednjem delu sučeljeno je naše: seljačko, prirodno i zdravo sa zapadnim, modernim, nenormalnim. Za moj književni ukus taj potez i pristup su preterano uprošćeni, a od književnosti tražim da sagledava kompleksnost ljudske prirode, društva, duše. Stilski se svakako uklapa u ostatak romana i ne sumnjam da će se nekom čitaocu baš to svideti. Dijalozi su lepo razvijeni, čuvaju odlike govornih područja iz kojih su likovi, razvijaju fabulu. Unutrašnju monolozi su efektni, pružaju uvid u tragiku glavnog lika i izdvojeni su kurzivom. Možda pred kraj dolazi do malo nagomilavanja, ali ja jeziku dajem prednost, tako da je u mojim očima opravdano. Opisa ima tek toliko da oboje atmosferu, a sve drugo je iskazano kroz govor likova, temperament i mnoštvo hipokoristika i deminutiva.

Što se tiče Planetarijuma, o njemu sam pisala, te se neću mnogo osvrtati. Poezija je pisana u slobodnom stihu, često isprekidane sintakse, hvatajući trenutke. Za razliku od klasične poezije, koja mi je po formi bliža i kojoj sam više naklonjena, ova je građena oko scena, epizoda i doživljaja, te evocira narativni tok. I on me je uvukao u „priču”. Poezija koju češće čitam, pa i pišem, izgrađena je prevashodno od i oko sentimenta i čini mi se da je to najveća razlika. Podsetila mi je na poeziju Pitera Tompsona, koju sam prevodila, koja je majstorski izbrušena i čije se rude tek pažljivim čitanjem obelodanjuju. Planetarijum je bogat intertekstualnošću, aluzijama, podtekstom i vredan otkrivanja.

Ovim dvema knjigama prethodilo je filozofsko štivo „Biblijska religija i potraga za krajnjom stvarnošću” Paula Tiliha koja mi je legla zato što se momenat mog duhovnog sazrevanja poklopio sa tezama iznetim u njoj. Inače imam na polici uvek i nekoliko „duhovnih” knjiga, koje intenzivije čitam za vreme posta. Ovu sam završila u dahu. Prvi deo knjige je uopšten i u njemu nisam pronašla pitanja od velike važnosti, ali u drugom delu problem ili paradoks vere je zaokružen i produbljen tako da je i dugački uvod dobio smisao. Kao što je već na koricama istaknuto, glavna teza jeste da „vera podrazumeva i sebe i sumnju u sebe“. Dopada mi se što autor miri ontološko pitanje sa biblijskim i na neki način dopušta istovremeno postojanje istorijske dimenzije religije i filozofske, nadreligijske dimenzije vere. Pogotovo mi je ostalo u sećanju tumačenje determinizma. Elem, ako dozvolimo da postanemo ono za šta smo predodređeni, Tilih tu „odluku” tumači kao milostivu. Ako pak „odlučimo”, uprkos zvezdama, da pođemo putem protiv svoje prirode, takvu „odluku” on karakteriše kao bezumnu, donetu u stanju demonske posednutosti. Nadalje, ako se osvrnemo na današnjicu i tako mnogo izgubljenih duša, smatram da ovo viđenje dobija na težini.

Još jedan roman koji je ostao u meni jeste „Amerikana” nigerijske spisateljice Čimamande Ngozi Adiči, koja u ovom hibridnom delu kulturološki spaja tri kontinenta: Afriku, Ameriku i Evropu. Ifemelu je mlada Nigerijka koja odlazi u Ameriku i od svoje prve (prave) ljubavi, Obinzea. On odlazi u Englesku. Svako prolazi kroz svoja iskušenja i stradanja, suočava se sa rasizmom, nostalgijom, uči i saznaje i što želi i što ne želi da bi se na kraju oboje obreli u domovini, ranjeni, kroćeni, ali bogatiji. U suštini, Amerikana je ljubavna priča koja otkriva težinu odrastanja u hijerahijski postavljenom koruptnom društvu u kom bigotizam, šovinizam i nepotizam diktiraju porodičnu dinamiku. Priča je prepuna kontrasta, otkrivanja i otvaranja, kako u pogledu razvoja žene, tako i u pogledu ogoljavanja grehova savremenog čoveka. Sadrži mnogo ljudske nesreće, sirovog života i bespoštednog rada. Dijalozi su inteligentni i vispreni, opisi virtuozni, elegantni i nežni, jezik sofisticiran. Mnogo puta sam mogla da se poistovetim sa glavnom junakinjom u pogledu identiteta i društvenih prilika u Srbiji u vreme svog detinjstva. Takođe, glavni likovi tematizuju elitizam i snobizam književnosti, kao i različita čitanja i vrednovanja. U tim delovima su vrlo lepo oslikane razlike u čitalačkim senzibilitetima, kao i dodirne tačke između utilitarizma i larpurlartizma.

Kod kuće me još čekaju Murakamijeva trilogija i zbirka rezova i kratkih priča „Dan je mogao da počne“ Željke Avrić. Njenoj poeziji se rado vraćam, a mnogo me privlači i žestina u pesmama Nikole Trifića. Nešto klasičniji, a blizak po senzibilitetu, jeste Marko M. Marković. Milena Stanojević mi je dugogodišnji prijatelj i rado čitam njenu prozu i poeziju, a to je potpuno drugačije iskustvo jer su nam životi toliko isprepletani. Počela sam da čitam i roman „Martin udio“ Sanje Savić Milosavljević i već mi se mnogo dopada. Imam želju da otkrijem ovu spisateljicu. Na dugogodišnji nagovor muža i dece čitam Harija Potera i oduševljena sam propovednim tehnikama autorke. Otpor čitanju ovog serijala dugujem svom predubeđenju da fantaziju radije gledam. Videćemo kako će se ta avantura završiti. Ne zazirem od beletristike, lake literature i sl. Zapravo ne cenim knjige po njihovom dometi o dubini, već po onome što su u datom teenutku u stanju da ni pruže ili ne. Volim sve što je za decu. Eto, da ne zaboravim Stefana Tićmija, kao jednog od mlađih savremenih glasova. Neću više da vam pričam, čitajte